Искушења слободног времена

ДОСАДНА ДОСАДА

Како би нам само добро дошао човек као Таноније Марцелин да нас избави од досаде. Свим људима као што је Таноније треба подићи споменик.

После Тројанског рата, легенда каже да је Диомед, један од највећих грчких јунака, отишао на Апенинско полуострво и тамо основао неколико градова. Један од њих је и данашњи Беневенто, у преводу „добар ветар”, стотинак километара североисточно од Напуља у долине реке Калоре, покрајина Кампања.
   Још у петнаестом веку спомиње се статуа која је стајала у средишту града, али од шеснаестог века остало је само постоље. Од почетка деветнаестог века нестало је и постоље и данас се не зна где је. Али, остало је забележено шта је писало на постољу и чија је то била статуа.
   „За Танонија Марцелина, најугледнијег човека, гувернера Кампање и њеног најдостојнијег покровитеља, због добрих дела којима је избавио становништво Беневента од бескрајне досаде. Споменик подижу сви грађани.”
   Нажалост, не зна се тачно шта је то гувернер урадио, али избављање народа од досаде био је толико важан чин да је заслужио споменик.
   Досадно нам је када немамо шта да радимо. Или не знамо шта бисмо од себе. Када нас ништа не занима. Може да нам буде досадно кад смо сами и не радимо ништа, а могу да нам буду досадни и књига, филм, позоришна представа, друштво у којем се налазимо.
  Али досада је тако уобичајена, тако отрцана, свима се дешава. Досада је досадна и скоро свакодневна. И тешка, баш тешка.

Данас и некад

   Никада у историји нисмо имали толико начина да се избавимо од досаде као данас. Имамо телевизију, интернет, можемо да слушамо било коју музику, можемо да гледамо милионе видео-снимака и, наравно, да играмо безбројне видео-игрице.
   У средњем веку људи су углавном били неписмени. Преко 80 одсто становника Европе провело је читав живот у кругу од 20 километара од места рођења, дружило се са истим, малим бројем људи и радило исти, досадни посао, сваког дана од јутра до вечери. Исте приче, митови и легенде, препричавали су се поново и поново. Њихове могућности да се забаве биле су веома мале.
    С наше тачке гледишта, нашим прецима било је страшно досадно.
   Али стари Грци, на пример, уопште нису имали реч „досада”. И веома ретко су описивали такво стање. Ако су и помињали нешто слично, то је више било стање немира и ишчекивања. Аристофан каже, док је чекао да почне скупштина, како је „стењао, зевао, протезао се, није знао шта више да ради”. Али њему није било досадно зато што га ништа није занимало, он је само прерано дошао па није знао шта да ради док не почне.
    Најистакнутији атински филозофи хвалили су способност својих суграђана да уживају у доколици. Аристотел је слободно време сматрао пресудним за стварање учених људи и политичара. У својој чувеној „Политици” написао је:
  
„Требало би не само добро да радимо већ и да добро користимо слободно време. Прво начело сваког подухвата је доколица.”
   Римљани су мало више помињали досаду од Грка, али они су водили дуге војне походе у којима војска већину времена није радила ништа. Генерал Еуменеј, у војсци Александра Македонског, наредио је војницима да ходају око највеће зграде у граду и убрзавају сваки следећи круг. Да им прекрати време. Римски филозоф Сенека говорио је:
  
„Ако немаш шта да радиш код куће, бави се јавним пословима.”
   Али за наше претке досада није била исто осећање као данас. За њих је то било слободно време, доколица и нерад. А мудри људи њиховог времена предлагали су им или да уживају у томе, или да се у слободно време баве нечим другим.
   Досада, оваква какву је ми знамо, настала је недавно. Од индустријске револуције. Од стварања све више слободног времена.
   Досада је луксуз.

Сам са собом

   Нико не воли да му је досадно. Непријатан је осећај када смо потпуно незаинтересовани за било шта. Као да смо бескорисни. Срећом, сада постоји сва ова  технологију која нас окружује, видео-игрице, на пример, и можемо увек да се разонодимо.
   Али непријатно је и када нас нешто боли. Ако се ударимо по прсту то може да боли, али знамо и зашто. Непријатно је и када смо болесни. Увек постоји неки спољни узрок зашто се осећамо лоше. Осим код досаде. Досадно нам је када смо сами са собом.
   Ако смо сами себи досадни, да ли то значи да нешто није у реду са нама?
   Када нам је досадно, у мозгу се у ствари појачава рад у деловима који обрађују наша сећања, размишљања о томе шта други осећају, измишљање прича. Мозак тада користи само 5 одсто енергије мање него када радимо нешто и зато нам се чини да време спорије пролази.
   У тренуцима досаде мозак је почиње да ствара.

Стваралаштво

   Досада је веома важан извор стваралаштва. Тера нас да размишљамо о себи, приметимо ствари које смо можда превидели, можда нас и убеди да учинимо неке ствари које бисмо иначе заборавили. Досада је притисак који нас тера да се покренемо и можда је заслужна за већину ствари које смо постигли.
   Када не знамо шта ћемо са собом, мисли почињу да лутају. Пажња нам није усмерена ни на шта посебно. Једноставно лутамо, присећамо се, замишљамо, скачемо са теме на тему без икаквог реда.
   За један оглед група студената добила је досадан задатак. Да читају телефонски именик. Има ли досадније књиге? Друга група студената добила је много занимљивији задатак и време им је брзо прошло. На крају огледа сви студенти добили су обичну пластичну чашу и задатак да направе нешто од ње. Шта год да им падне на памет. Они који су читали телефонски именик дали су много више разних замисли шта да раде са пластичном чашом.
   Када не би било досаде остали бисмо заробљени у околностима које нас не испуњавају. Она је упозорење да не радимо оно што желимо и покретач је нових замисли у нама. Тај осећај беспомоћности да нас ништа не занима углавном нас доведе до мисли – а шта ја то желим од живота? Често и нађемо одговор, или бар први корак.
   Кад нам је досадно, размишљамо о будућности и правимо планове.

Ни превише, ни премало

   Постоји скала којом се мери склоност ка досади. Скала показује да су људи који боље познају себе, који познају своја осећања и свесни су шта им се свиђа, а шта не, мање склони досади од других.
   Али, као и за све у животу, није добро ни превише ни премало досаде.
   Наш мозак се боји превише досаде. Болује од страха од беспослице. Ништа не уништава мозак толико брзо као једноличност, а разноликост побољшава развој нових ћелија и одржавање старих. Уколико нема ништа ново, ништа чиме би се бавио, мозак покушава да сам себи створи нешто чиме би се забавио – самообмане. Почињу да нам се привиђају ствари.
   Свако може да има халуцинације уколико мозак нема ништа друго да ради. На пример, ствара ганцфелд ефекат (нем. Ganzfeld – целокупно поље) – ако слушамо један те исти тон и гледамо једну исту боју неко време, лишени других осета, мозак једноставно искључи слух и вид пошто је сигнал који добија од њих непромењив и почне сам да ствара своје слике и звукове. Понекад почне да халуцинира. Ово можемо веома једноставно и сами да изазовемо. Укључимо радио негде ван станице тако да се чује стално зујање, а на очи ставимо непровидну маску за спавање. Легнемо на кауч и умиримо се. За само неколико минута можда ћемо разговарати са духовима наших предака, јахати коња, ходати по Месецу или нешто слично. Исто може да се деси ако нам је сувише дуго досадно.

Увек заузет

   Мало повремене досаде знак је здравог разума. Досада нас штити. Успорен филм, кишно поподне без ичега да се ради, дугачки говори и сличне ствари нису опасни, само нису довољно забавни. Досада коју осећамо у таквим тренуцима тера нас да радимо нешто ново.
   Мозгу треба дозволити мало досаде, да се опусти и размишља о будућности. Да прави планове. Са данашњом технологијом која нам омогућава да нам никада не буде досадно често то занемарујемо. Ако чекамо пет минута у реду, одмах извадимо телефон и играмо неку игрицу или претражујемо интернет. Држимо мозак увек упослен. Смањујемо своју стваралачку моћ.
   Следећи пут када вам буде мало досадно, пустите нека буде. Као што нас глад и жеђ одржавају у животу тако што нас опомињу да треба да једемо и пијемо, тако нам досада служи да правимо планове и побољшамо живот.
   
И наравно, као што треба умерено да једемо и пијемо, треба и умерено да нам буде досадно.

Број: 3592 2020.
Аутор: Драган Кесић
Илустратор: Растко Ћирић