Помозимо сами себи

ДОДИР ОПАСАН ПО ЖИВОТ

Стручњаци широм света саветују да избегавамо да пипамо лице како бисмо смањили ризик од заразе. Ипак, суздржавање од ове устаљене навике није нимало лако.

Колико је код људи изражена потреба, обично несвесна, да под прстима осете усне, очи, нос, показало је истраживање научника из Сиднеја из 2015. године, често спомињана ових дана у светлу нове пандемије. У време када је рађена нико није наслућивао појаву ковида-19, али њени резултати могу да послуже као упозорење за сваку болест дисајних путева која се, између осталог, преноси прљавим рукама.
   Аустралијски научници снимали су понашање студената медицине из Новог Јужног Велса на предавањима и пратили колико ће пута додирнути лице. Укупно 26 учесника, за нешто више од 240 минута, учинило је то 2.346 пута! Од тога је готово половина (44 одсто) дотакла очи, нос или уста. За сат времена студенти су у просеку 23 пута (или једном на свака 2,5 минута) руком додирнули лице. Ако се узме у обзир да одређени вируси улазе у тело кроз слузокожу у носу, устима и очима, ова навика, присутна код свих појединаца, и те како је опасна у време када тело треба заштитити од болести.

Свесно и несвесно

    А зашто је толико тешко да држимо прсте подаље од лица, питање је којим су се подробније бавили психолози. Слажу се у томе да је ова склоност једна од најраспрострањенијих међу свим људима. Такође, утврђено је да овом нагону не могу да се одупру ни неки други примати. Како објашњава амерички психолог Кевин Чапман, понекад то чинимо свесно, када наносимо на лице крему, шминку, када склањамо косу, перемо зубе, проверавамо да ли су остале мрвице хране на уснама после јела, осетимо да нас нешто сврби. С друге стране, у несвесном пипању лица неки стручњаци препознају начин обуздавања осећања и ослобађања од стреса, што такође потврђују истраживања.
   Њему су посебно склоне особе а анксиозним поремећајем, односно израженом и појачаном бригом и напетошћу. Неке од њих током дана понављају радње попут грицкања ноктију, чупкања косе, док је некима довољан додир коже о кожу да се привремено смире, и у тим приликама прсти несвесно крећу најчешће ка лицу.
   Колико је овај образац понашања укорењен у нашу природу говори и чињеница да је он развијен још код фетуса у мајчиној утроби. То се јасно видело на ултразвуку 15 трудница које су учествовале у недавном истраживању. Показало се да су фетуси склонији да левом руком додирују лице када осете да је мајка под стресом, што потврђује мишљење да самододиривање има умирујуће дејство. Касније, новорођенчад из истог разлога трљају обрве или сисају прсте.
   Да је додир својеврсна терапија против стреса потврдили су и немачки научници који су пратили понашање десет младих испитаника. Док су решавали тестове, преко звучника су им пуштали непријатне звукове који не само да су им реметили пажњу, већ су деловали и узнемирујуће. Већина учесника од ових „напада” бранила се управо спонтаним додиривањем делова лица.
   Израелски стручњаци открили су и друштвену страну најраспрострањеније људске навике, опет захваљујући огледу. Помоћу посебних справа мерили су добровољцима проток ваздуха кроз нос, не објашњавајући им из којих разлога то раде. Тајно су их снимали како се срећу и рукују са другим људима. Већина учесника је, одмах након руковања, приносила шаку носу, и тада им се и дисање убрзавало. Нису то чинили да би се почешали, већ да би осетили мирис особа које су управо додирнули.
   Који год да су разлози у питању, сваки од њих ових дана подједнако је претња. Лекари се здушно труде да објасне да нам руке нису најбољи пријатељи сада када се боримо с новом пандемијом. И јасно им је да људи широм света не могу тек тако да престану да раде нешто што им је свима заједничко и чега најчешће нису ни свесни. Непрестано подсећање, према мишљењу психолога, не даје баш најбоље резултате. Као што је Чапман објаснио, ако некоме стално говорите да не размишља о ружичастом слону, слика ружичастог слона ће му се одмах појавити у свести.

Шта да се ради

   Шта нам је онда чинити? Повећавање самосвести „пипача” један је од начина да се умањи учесталост понављања навике. Бихејвиорални научник Мајк Холзворт с Универзитета Колумбија препоручује људима да покушају да схвате зашто додирују лице и да препознају околности које покреће ову радњу.
   На овај начин, неко ко има потребу да се почеше, следећи пут ће се вероватно зауставити на пола пута до лица јер је постао свеснији онога што чини као и могућих последица. Људи склони трљању очију могу да их заштите наочарима за сунце. Саветује се такође да се за руке нађе нека друга „занимација”, као што су лоптице за стрес или слични предмети, како би се смањила досада, душевне тегобе, али и како бисмо шаке држали даље од лица. Неким људима помаже и да сами себи пишу поруке на хартијицама као подсетник и упозорење да треба да се суздржавају од добре старе навике. У исту сврху могу да се користе и миришљави сапуни и антибактеријски гелови, чији ће мирис подсетити да руке не приближавамо превише.
   А за све то време треба се придржавати још једног савета који смо до сада чули небројено пута – редовно и правилно прање руку најједноставнија је али и једна од најважнијих ствари коју можемо да учинимо да бисмо се заштитили од заразе.