Ко је оклеветао парадајз

ЂАВОЉА ИЛИ РАЈСКА ЈАБУКА

Укусан плод који је у 16. веку из Јужне Америке стигао у Европу повезиван је с вештицама, вукодлацима и оптуживан као изазивач разних болести.

Тренутак није могао да буде повољнији, бар за ловце на вештице. Око 1540. године није било сумње да вештице лете на метлама, само „стручњаци” још нису успели да открију тајне састојке масти које су користиле као „гориво”. Веровало се да су њоме мазале дршке метле, или саме себе, испод пазуха и по длакавим деловима тела, како би добиле моћ да се вину у небеса и крену својим послом. Ђаволска мешавина била је довољно јака да вештице или неко наивно људско биће претвори у вукодлака. На мети су најчешће била деца.
   Баш у то време, док се здушно радило на проналажењу вештичјег рецепта, у Европу је, из Јужне Америке, стигао парадајз. Испоставиће се врло брзо да су становници Старог континента, иначе сумњичави према храни која је долазила из других њима тада непознатих крајева света, имали разлога да се плаше нове намирнице. Андрес Лагуна, лекар папе Јулија III, 1545. године детаљно је описао главне састојке вештичје масти: кукуту, велебиље, бунику и мандрагору. Последње три биљке блиски су сродници парадајза, због чега ће ова безопасна намирница дуго бити на лошем гласу.
   Наиме, сродство између парадајза и велебиља може да се препозна и на први поглед. Неувежбаном оку плодови ове две биљке делују готово исто. Такође, многи неће одмах приметити разлику између жутог чери парадајза и халуциногених бобица мандрагоре. Ове сличности биле су довољне да се укусан плод из Јужне Америке стави у исти кош с биљкама из такозване вештичје кухиње и избегава као отров опасан по живот.
    Чак и научници који нису веровали у магију имали су разлога да парадајз гледају с подозрењем. Ботаничари су се и даље ослањали на учење Галена (129–200), римског лекара грчког порекла, једног од најуспешнијих медицинских истраживача из антике.

Опасна вучја бресква

   Антички лекар забележио је неколико тајанствених биљних и животињских врста које ботаничари до 16. века нису препознали. Једној биљци дао је назив „lycopersion”, што је касније погрешно преиначено у „lycopersicon”, или вучју брескву. Гален ју је описао као отровну биљку пореклом из Египта, са жутим соковима јаког мириса и стабљиком сличном целеру. Италијанским и шпанским ботаничарима чинило се да је вучја бресква по опису иста као парадајз, па су постали убеђени да је Гален баш о њему говорио. Нису марили за то што уопште није био отрован, а одбацили су и тврдње других природњака да не потиче из Египта.
    Поред тога што је вучја бресква повезивана с вукодлацима и вештичарењем, у наредним деценијама лекари су указивали на њену штетност по здравље. Енглески ботаничар Џон Паркинсон (1567–1650) није спорио да парадајз може да угаси жеђ и расхлади стомаке људи који су живели у топлијим земљама, попут Шпаније и Италије. А управо то је био и разлог зашто није препоручивао Енглезима да га једу јер су ионако имали хладноћу и кишу током већег дела године.
   Хирург и ботаничар Џон Џерард (1545–1612) отишао је корак даље назвавши парадајз поквареним и смрдљивим плодом. Тако је желео да одврати Енглезе да пробају неке од рецепата који су се већ одомаћили у Италији и Шпанији. Његови сународници већином су се сагласили и одбили да припремају оброке с парадајзом. Исто су учинили и њихови потомци који су живели у Новој Енглеској, па је вучја бресква и на Америчком континенту дошла на лош глас.

Сад и свемир на тапету

   Према распрострањеној легенди, амерички председник Томас Џеферсон (1743–1826) покушао је да заустави ширење неистина па је, једном приликом кад је изашао пред народ, појео парадајз и доказао да није отрован. То очигледно није било довољно јер су бројни лекари и даље тврдили да је плод погубан по здравље. Један од њих био је Дио Луис који је 1850. године окривио парадајз за све могуће болести, од крварења десни до хемороида. Луис је тврдио да биљка има веома јаке састојке од којих човек врло лако може да се предозира и умре.

ЗАБРАЊЕНО ВОЋЕ

   У Књизи постања Старог завета змија наговара Еву да поједе плод с Дрвета познања добра и зла, након чега је Бог, заједно с Адамом који је такође пробао забрањено воће, прогони из Еденског врта. Иако се нигде у тексту не наводи о каквом плоду је тачно реч, уврежено је мишљење да су појели јабуку. Према разним тумачењима у обзир долазе и друге воћке. Неки рабини верују да је то смоква јер су листом смокве Адам и Ева покрили своју нагост, као и цитрон, мање стабло с плодом налик лимуну.
   Постоје и претпоставке да је реч о парадајзу. Зато не чуди што га у хрватском језику називају рајчица. Назив парадајз иначе потиче од немачке речи paradiesapfel што значи „рајска јабука”.

   Пре него што су се људи коначно освестили, преносило се још измишљених прича. Пуковник Роберт Гибон Џонсон (1771–1850) из Салема био је, између осталог, познат по томе што је, наводно, могао да поједе корпу парадајза и преживи. Неки су поверовали и у анегдоту да су најближи људи Џорџа Вашингтона (1732–1799) покушали да га отрују парадајзом.
   У 20. веку још је постојала бојазан од ове биљке. У „Ел Еј Тајмсу” 1990. године објављен је напис да би семе парадајза које је Наса послала у орбиту могло да мутира под утицајем свемирске радијације и произведе отровне плодове. Тако нешто им није пало на памет кад је, рецимо, у свемир послат босиљак.
   А данас, посебно у овим спарним данима, парадајз је радо виђен гост на готово свим трпезама у свету. С правом.

Број: 3624 2021.
Аутор: С. Лазић