Између истине и легенде

ДИВЉА МАШТА ДИВЉЕГ ЗАПАДА

Уз свесрдну помоћ филмске индустрије, али и самих мештана жељних добре зараде, настала је прича о лудим годинама овог дела САД

Палисад, Невада, САД. Место са око 600 становника, основано 1868. године због пруге која је туда пролазила. Поподневни воз долази са истока, путници излазе како би се освежили и ручали. Међутим, уместо освежења, дочекује их нешто друго. Наслоњен на ограду железничке станице, стоји Френк Вест, гледајући своја посла. Када види човека по имену Алвин Китлби како му прилази, Вест вади цигару из уста и баца је на под, предосетивши да ће се атмосфера загрејати. Хладним погледом одмерава Китлбија, све док му овај не приђе довољно да се чују. Претње су размењене, и путници сада знају да је Китлби дошао да се освети Весту за увреду нанету његовој сестри.
   У ономе што је изгледало као делић секунде, Вест уз злокобан смешак вади револвер и чује се пуцањ. Пре него што је и стигао да схвати да је погођен, Алвин Китлби лежи на земљи крвавих груди, удишући последњи дах. Око попришта револверашког обрачуна настаје општи метеж. Малобројни становници Палисада који су се случајно нашли на улици јуре около, тражећи уточиште својих кућа. Жене вриште и одвраћају поглед деци, која не схватају шта се дешава. Путници са истока беже главом без обзира, враћају се у воз намерни да што пре наставе путовање и оду што даље од тог разбојничког града.

   Када воз нестане на хоризонту, Китлби устаје, јер ипак није мртав. Вест му прилази, јер га ипак не мрзи. Жене и деца враћају се на улице, јер ипак нису уплашени. Након још једне успешне представе, сви ће се добро наругати избезумљеним, наивним путницима и живот у Палисаду ће се наставити. Наићи ће неки други воз, а поставка ће бити мало измењена – десиће се нека „пљачка” или „убиство” у другачијим околностима.

Чему све то? Они путници из воза прошириће глас о револверашком обрачуну који су видели. Као што то обично бива, настаће легенда о Палисаду, а туризам ће побољшати живот његових становника. И то се није дешавало само у Палисаду, јер су сличне ствари забележене и у граду Елко, у Невади, и још неким сличним местима.
 

МУМИЈА ОД ШЕСТ МИЛИОНА

Елмер Макерди (1880–1911), о коме је „Забавник” већ писао, био је пљачкаш банака и возова, који је након обрачуна са полицијом погинуо у Оклахоми. Његових пет минута славе дошло је 1976. године, када је екипа серије „Човек од шест милиона долара” изнајмила један забавни парк у Калифорнији, како би тамо снимили епизоду. Један од чланова екипе померио је оно за шта је мислио да је лутка човека на вешалима. Ипак, био је то мумифицирани леш Макердија. Испоставило се да га је власник неког карневала идентификовао 1911. године представљајући се као брат покојника, а затим га однео како би га изложио, јер су лешеви одметника привлачили публику. Након форензичке потврде да је то заиста он, Елмер Макерди сахрањен је у Оклахоми 22. априла 1977. године. Овај пут, вероватно, заувек.

   Све описано што су становници малих градова изводили добро је познати клише вестерн филмова. Овај жанр постао је светски омиљен како због упечатљивих ликова, тако и због акције које има напретек. Међутим, вестерни код људи лако стварају представу која није сасвим тачна. Могли бисмо рећи да је амерички запад крајем 19. и почетком 20. века свој „дивљи” надимак зарадио на превару – уз свесрдну помоћ филмске индустрије, али и самих становника који су у легендама о „дивљем” западу видели добру прилику за развијање туризма. Ипак, многе су предрасуде које треба оголити како бисмо стигли до праве слике.
   За почетак, стопа криминала на „Дивљем западу” није била тако висока како бисмо могли помислити. Узмимо за пример Даџ Сити у Канзасу, град у којем су живели чувени Вајат Ерп и Док Холидеј. Стопа убистава је од 1876. до 1885. износила 0,165 процената. Иако је за криминологе ово доста, број становника Даџ Ситија у то доба био је мањи од две хиљаде. Ово значи да је, статистички, за поменутих десет година убијено мање од троје људи. Проблем са статистиком је тај што ће, у поређењу са стопама убистава у данашњим великим градовима у САД, мали градови увек горе изгледати, самим тим што имају мало становника.
   Што се тиче пљачки банака, ни оне нису били тако учестале. Иако се број мало мења у зависности од извора, већина историчара се слаже како је од 1859. до 1900. године забележено осам случајева у којима су опљачкане банке. Ствари, наравно, стоје мало другачије са пљачкама рудника и приватних поседа. О томе не знамо готово ништа, јер су подаци непоуздани. Злочина је, свакако, било, и то нико не оспорава. Само их није било тако много као што људи мисле.

Двобоји какве нам филмови приказују, такође су се ретко дешавали. Ту говоримо о ситуацији да два човека изброје кораке, муњевито се окрену, и у делићу секунде све буде готово. Историјски извори говоре о томе да, иако су се двобоји одигравали, избијали су након туче у салуну или неке свађе, укључивали су много више пуцања од једног елегантног метка, и често су недужни посматрачи извлачили дебљи крај него сами учесници.
 

УКЛЕТИ СУВЕНИРИ

Рударски градић Боди, на граници Калифорније и Неваде, напуштен је 1877. године због престанка ископавања. Ипак, спомен-парк постоји и данас, а посетиоци у њему могу да виде један од многих малих „градова духова” који су, из разних разлога, остајали празни након златне грознице. Увек је било људи који краду сувенире са места које посете, па ни Боди није изузетак. Међутим, ретко се деси да лопови сами врате украдено. Спомен-парк Боди управо је по томе занимљив – често им стиже писмо од оних који тврде како их прати несрећа недуго пошто су недозвољено однели нешто одатле. Губили би посао, или би се напрасно разбољевали. Неки људи су 1996. године дошли из Сан Франциска, возећи шест сати, само да би вратили оно што су узели, и тако скинули „клетву” са себе.

   А учесници и посматрачи нису били само староседелачки Индијанци и досељеници из Велике Британије. Било је људи из целог света. Афроамериканци су на амерички запад долазили као припадници војске (буфало војници), послужитељи или одметници. Из читаве Европе, од Финске до Пољске, људи су долазили у „обећану земљу” како би настанили широка пространства. Чувена златна грозница, која је трајала од 1848. до 1855. године, привукла је на хиљаде Мексиканаца и Кинеза, а први Јапанци стигли су петнаестак година касније. Мешавина култура учинила је да запад буде једно од етнички најразноврснијих места Сједињених Америчких Држава.

И животињски свет био је егзотичнији него што га замишљамо. Половином 19. века, амерички Конгрес извео је један оглед. Одлучено је ће се тридесет хиљада долара потрошити на увоз камила, како би се користиле за потребе војске. Биле су смештене у средишњем Тексасу, а војници су их користили за пренос терета током дугих путовања. Седамдесет и пет камила подељено је 1857. године у два крда. Један део послат је у Калифорнију, а остатак је расподељен по западу земље.
 

КАД ДУХОВИ ЗАПЛЕШУ

Племена индијанских староседелаца су на западу САД током друге половине 19. века основала покрет под називом Плес духова. Овај месијански покрет подразумевао је да се следбеници окупе у круг и плешу, уз веру да ће тако призвати духове предака, и да ће се вратити прошло време када није било „белих људи” који их тлаче. Иако се ова пракса појавила седамдесетих година 19. века, значајнији је други талас који је покренуо Индијанац по имену Вовока 1889. године. Мада сам по себи није био насилан, плес је позивао староседеоце на отпор и због тога су власти САД желеле да угасе овај покрет. Тако је букнуо Рат плеса духова (1890–1891) у којем је за осамнаест дана живот изгубило око 50 војника САД и 300 Индијанаца, чланова племена Лакота.

   Наравно, већина Американаца никада раније није видела ову животињу. Зато су у Аризони кренуле да се испредају приче о „црвеним духовима” који лутају пустарама, убијајући људе на које наиђу. Угледу ових „духова” није помогло ни то што је 1883. године забележен случај у ком је жена насмрт изгажена, а један каубој се чак клео како је на његове очи ова звер појела медведа гризлија. Маршал Тримбл, званични историчар Аризоне, каже да су очевици о камилама говорили као о „ђаволским створењима на леђима чудних животиња”.
   Ова прича завршила се како то обично и бива – оба крда су до 1866. године продата трговцима који су их користили за пренос терета, а онда их „проследили” зоо-вртовима, или циркусима. Оне које су имале најмање среће продате су месарима. Оглед војске САД очигледно није успео, а последњи примерци камила на овим просторима виђени су око 1890. године.

Као некада легенде о „црвеним духовима”, и митови о дивљем западу су негде између стварности и маште. Постали су део опште културе, захваљујући Холивуду, кантри баладама и некада веома омиљеним вестерн романима, а више од сто педесет година касније, чак је и најбољим историчарима тешко да одвоје чињенице од легенди. Сигурно је само то да приче које су најчешће стваране „за шаку долара” остају вечито надахнуће за уметнике, и да вероватно никада нећемо сазнати шта се све тачно дешавало у живописном свету каубоја и Индијанаца.

Број: 3535 2019.
Аутор: Јован Ђурић
Илустратор: Драган Максимовић