30 година Школе стрипа, илустрације и концепт арта „Ђорђе Лобачев”

ДЕЦЕНИЈЕ КОЈЕ СУ НАЦРТАЛА ДЕЦА

У част славног цртача и стрипског уметника настала је ова школа, оаза и уточиште визуелне уметности у њеном најлепшем примењеном облику

Сада слави три деценије постојања, а у време када је настајала, бурне 1992. године, питање је да ли је икоме више било до стрипа у земљи која се цепала по шавовима, као стрип коме, кад расечеш и распариш кадрове, остају само неповезане сличице и прича више нема смисла. Владимир Весовић није дозволио да се тај заметак нечег данас необично релевантног затре као толико тога тих смутних деведесетих година. Опстао је као педагог, и опстала је школа, као део оног најбитнијег што нас чини народом и културом – образовања деце. Овај врсни стрип аутор и теоретичар показао је своје највеће квалитете као учитељ, стрпљив и смирен, темељан и стручно поткован. Тако је све до дана данашњег.
    Школа од 1996. године ради под именом доајена девете уметности, Јурија Павловича илити Ђорђа Лобачева, чувеног „Ђоке Стрипа”, сирочета руског конзула и емигранта рођеног у Скадру и одраслог на овим просторима. Управо у Београду ће оставити огроман печат на историју стрипске уметности која се, захваљујући њему и још неколицини предратних стрипских уметника. ушанчила у нашој култури да ту остане занавек.

Кроз све ове године школа „Ђорђе Лобачев” остала је верна основном принципу – подучавању деце и младих визуелном изражавању, приповедању кроз слике и стварању и неговању аутентичних личних стилова и љубави према стрипу и илустрацији уопште. Буквално хиљаде полазника школе сведоче о успеху једне установе без сталне адресе, каква се ретко среће и у оквирима других уметности, па и далеко ван граница наше земље, и свих њених инкарнација које смо прошли током последњих тридесет година. Неки ђаци су долазили кратко, неки долазе годинама, али сваки је из школе понео оно најбитније, откривену златну жицу надахнућа и стваралаштва, којим даље може умешно да позлаћујемо хартију или, однедавно, екране за цртање. А како бројни родитељи могу да потврде, та лепота и умеће оплемењују живот и чине целу породицу срећнијом, а могу постати и сјајна каријера кад деца порасту.
   Владу Весовића не зову без разлога и гуруом стрипа пошто је наречена школа и много више од места где се учи цртање и стриповско приповедање. Наиме, она је свих ових година  место окупљања и старијих стваралаца који то место виде као својеврсни стваралачки дом, сигурну кућу за све оне „откачењаке” и занесене уметнике који би да побегну мало од тескобе и усамљености куће на место где такође могу да цртају, али у најбољем могућем друштву.
    А Влада је увек ту, да погледа чак и радове искусних колега, а пре свега да се обрадује новом делу у настајању и понуди помоћ несебичног саветника и учитеља. И потписник ових редова  имао је ту срећу да ову услугу прими када га је, са тек нацртом за сценарио стрипа „Дружина Дарданели”, Весовић упознао са цртачем Драганом Пауновићем.
  Остатак је, како се обично каже, историја, а серијал са два албума, успешних преко свих очекивања, вероватно се не би десио да није било те повезујуће магије школе „Ђорђе Лобачев”.

Управо оваквих прича о сарадњи, а још више и пријатељству какво је Драганово и моје, има много кроз повест школе. Још је више имена која су се дотакла овог светог места, да би затим остварила значајне каријере у свету стрипа, илустрације, видео игара, или пак анимације и филма. Све те приче, сва та искуства су уткана у богату таписерију која приповеда о јуначким бојевима за уважавање и признање ових уметности у друштву, а пре свега борбе за умове и душе младих нараштаја.
   Много се ту још тога издешавало, а пре свега треба истаћи бројне изложбе на којима су приказани радови полазника и пријатеља школе, а онда се као таласићи од камена баченог у океан стваралаштва надовезују и небројени пројекти, издања, књиге, албуми и иницијативе који су на један или други начин повезани с овом установом и вероватно не би били могући без ње. И часопис који држите у рукама је све ово време украшаван илустрацијама уметника повезаних са школом „Ђорђе Лобачев” и све то заједно нас мора да нас учини дубоко захвалним Влади Весовићу и свима који су били или ће тек бити део ове стрипске епопеје.

Број: 3690 2022.
Аутор: Павле Зелић