За читање и уживање - Ерик Сати

ДАН ЈЕДНОГ МУЗИЧАРА

Како је 1913. годинe француски композитор Ерик Сати замислио свакодневицу музичког ствараоца

Уметник треба да стави печат уредности на свој живот. Ево тачне сатнице мојих свакодневних обавеза.

Будилник у 7.18. Надахнуће од 10.23 до 11.47. Доручкујем у 12.11, а устајем од стола у 12.14.

Благотворна шетња на коњу по мом парку од 13.19 до 14.53. Ново надахнуће од 15.12 до 16.07. Различите занимације (мачевање, медитација, непокретност, посете, размишљање, окретање, пливање и тако даље): од 16.21 до 18.47.

Ручак се служи у 19.16 и завршава се у 19.20. Следи читање симфонијских партитура наглас: од 20.09 до 21.59.

Одлазим на починак обично у 22.37. Једном недељно, будилник звони тачно у 3.19 (то бива уторком).

Храним се белом храном: јајима, шећером, струганим костима, салом угинулих животиња, сољу, кокосом, пилетом куваним у белој води, плесни са воћа, пиринчом, репом, канфорисаном крвавицом, тестом, сиром (белим), салатом од памука и одређеном врстом рибе (без крљушти).

Вино прокувам, а пијем га хладно помешано са соком од цвећа (минђушица). Имам одличан апетит, али никада не говорим док једем – из страха да се не задавим.

Пажљиво дишем (сваки пут помало). Ретко кад играм. Док ходам, куковима описујем кругове а поглед држим упрт унутар себе.

Наизглед, веома озбиљан, смејем се преко воље. Никада не пропуштам да се учтиво извиним.

Спавам само с једним затвореним оком. Сан ми је врло чврст. Мој кревет је округао, с рупом у коју стављам главу. Сваког сата собар долази да ми измери температуру тела.

Већ неко време претплаћен сам на један модни часопис. Носим белу беретку, беле чарапе и бели прслук.

Мој лекар увек ми је саветовао да пушим. Својим саветима додаје и следеће:

„Пушите, драги мој. Ако не будете пушили, неко ће пушити уместо вас!”
 

РЕКАО ЈЕ...

Човек је јадно створење које је доведено на Земљу само да би нервирало друге људе.

Пауци обожавају музику, као и већина наших савремених композитора.

Уметник нема право да узалудно располаже временом свог слушаоца.

Публика цени Досаду јер је Досада тајанствена и дубока.

Поједини млади веома су стари за своје године.

Знајте да су деца много млађа од већине старих.

Као и сви ћелави људи, понекад сам доброћудан.

Кад бих био богат, плашио бих се да не изгубим своје богатство.

Иако наше информације нису тачне, за њих не одговарамо.

Кад сам био млад, говорили су ми: „Видећеш кад напуниш педесет година!”. Напунио сам педесет и не видим ништа.
 

Ерик Алфред Лесли Сати (1866–1925) био је композитор, пијаниста и писац. Неко време је студирао на Националном конзерваторијуму за музику и плес у Паризу, али никада није дипломирао. Као младић, дуго је свирао клавир у кабареима на Монмартру, где је и почео да компонује. Одатле су проистекла његова најпознатија музичка дела: „Три гимнопедије”, које се сматрају претечом амбијенталне музике, „Гносијене”, те „Три комада у облику крушке”, композиција за клавир у четири руке. Након што су га савременици 1911. године у критичкој литератури описали као „неспретног, али осећајног техничара”, за себе је почео да говори да је фонометричар (мерилац звукова), а не музичар.