Огледом до самоспознаје

ДА ЛИ САМ ТО ЈА?!

Шпански научник последњих скоро десет година бележио је и фотографисао свакодневна искуства да би утврдио како она утичу на његов живот

Прослава четрдесетог рођендана за Мориса Виљароела, научника и професора са Политехничког универзитета у Мадриду, била је нека врста прекретнице. Почео је да преиспитује прошлост, да размишља о томе шта је постигао у животу и шта би требало да промени како би ваљано проживео године које долазе. Тада се запитао има ли делотворнијег начина да се документују дани и године како бисмо сачували дугорочнија сећања, она која ће остати забележена и која неће полако да бледе.
   Виљароел је успео да га открије пре мало мање од деценије. У фебруару 2010. године одлучио је да води дневник сваког дана и записује готово све што би урадио и доживео у току 24 часа. Звучи невероватно да би ико имао времена да се толико исцрпно посвети свом животу, али овом научнику то је пошло за руком. Најпре је морао да испланира како успешно да спроведе оглед који ће га заокупити безмало целу деценију.



   Први унос у дневник за следећи дан обично је писао касно ноћу, а затим би, у току дана, наставио да бележи шта ради на сваких 15 минута, најдуже на пола сата. Свака белешка подразумевала је подробан опис тога где се налази, о чему размишља и шта ради, па макар то били на први поглед небитни догађаји, као што је вожња подземном железницом или извештај о томе шта је јео за ручак. Са друге стране, у свескама су записане и много сложеније мисли, углавном оне које се тичу његовог посла и научних огледа.

Када би испунио свеску од корица до корица, одмах би начињао нову. А онда је, 2014. године, одлучио да животне тренутке бележи и малим фото-апаратом, који је стално носио окачен на кошуљи. Подесио га је да направи брз снимак на 30 секунди, и тако по 12 сати свакога дана. За нешто више од годину дана настала је богата фототека са више од 700 хиљада фотографија. Зна се и да је у то време исписао 180 свезака (од 60 страна) „животног дневника”, или око 1,5 милиона речи. Тај број је до пред крај ове године порастао на 307 свезака.
   Иако оглед, како је првобитно намеравао, треба да се заврши у фебруару, Виљароел после толико времена има осећај да је писање о животу постало његова друга природа, па је вероватније да је неће тек тако одбацити. А шта га је та друга природа научила? За почетак, да буде срећнији и да га мање нервирају бесмислене ствари. Почело је од ситница. Рецимо, када је прочитао у свом дневнику колико је био под стресом само током вожње до посла, решио је да се убудуће вози метроом. Научио је, такође захваљујући сопственим белешкама, како да буде бољи професор и научник.

Скоро десет година непрестаног писања утицале су и на то да другачије доживљава време. Када му је жена једном приликом рекла: „Овај август је баш пролетео”, брзо ју је разуверио након што је прочитао шта им се све лепо десило за то, у њеном памћењу, кратко време. Виљароелу је деценија између четрдесетог и педесетог рођендана прошла много спорије него оне пре ње. У том споропротичућем времену успео је да унапреди навике, начин размишљања, цео свој живот.
    Психолози се слажу да је вођење дневника, то јест, записивање мисли и осећања, једна врста терапије која на психу многих људи делује исцељујуће. И то не мора да буде целодневан посао као у случају шпанског научника. Према једном харвардском истраживању, довољно је за писање одвојити десет минута дневно како би човек почео да се мења набоље.

Број: 3542 2019.
Аутор: С. Л.