Пецање опасно по живот

ЧУДОВИШТА НА ДНУ МОРА

Захваљујући нашем пажљивом и радозналом читаоцу из Источног Сарајева, кога је занимало да ли је заиста могуће да САД „затуре” хидрогенску бомбу, утврдили смо да је то сушта истина, као и да је батискаф „Алвин” извео још неке вратоломије  
----------------------------------------------------------

КРАТКИ РУКАВИ

Ја сам Драгослав Бозало из Источног Сарајева, 53 године, инжењер машинства и професор математике и физике у ОШ „Јован Дучић” у Источном Сарајеву. Више пута сам користио ваше чланке у редовној настави математике и физике, а задатке и логичке загонетке користим готово у сваком контролном раду. Да сам редован читалац ваљда се подразумијева, а ево зашто вам се обраћам:
   У броју 3397, од 17. марта, у рубрици „Петковдан” то јест, њеном додатку „... и још понешто” стоји и сљедеће: „1966. подморница „Алвин” налази несталу америчку хидрогенску бомбу у Средоземном мору код Шпаније”. Богами, као да је хидрогенска бомба кликер па да га неки деран изгуби и, ето, нађе га некад па му буде драго. То ме је јако заинтересовало па сам одмах почео да се распитујем код старијих колега који памте те године да ли знају о чему се ту ради, али сам остао кратких рукава – нико нема појма о томе.
   Зато сам ријешио да вам се обратим с молбом да у неком наредном броју дате мало више података о овом, за мене и моје колеге, невјероватном податку да се може изгубити хидрогенска бомба, и то нико други до Американци. Свашта.
   С нестрпљењем очекујем ваш одговор, а мислим да вјероватно нисам једини и да би то био врло занимљив чланак, у било ком формату, или као одговор на питање читалаца или можда као прави чланак.
   Желим вам свима добро здравље, срећу и успјех у раду.

                                                                                         ДРАГОСЛАВ БОЗАЛО
                                                                                          Источно Сарајево
                               

Пре свега, батискаф „Алвин” добио је име у част Алина Вина, који је 1956. године осмислио ово истраживачко возило за велике морске дубине. Ови наследници батискафа и других слабо покретних океанографских возила појавили су се после Другог светског рата, када су створени композитни материјали у којима се основна грађа од метала, керамике или полимера испуњава микробалонима, шупљим честицама од стакла или полимера. Овакви материјали имају мању густину, већу чврстину по јединици густине, а у неким случајевима могу да се сакрију од радара или сонара. Могућност „кројења” овакве композитне пене практично је неограничена, а изузетно је издржљива на великим дубинама.


                                   
Тренутак кад батискаф ''Алвин'' креће на дно мора

   Возило је направљено 1964. године, извршило је 4.400 задатака, и још је у употреби!  „Алвинову” посаду чине возач и двоје научника и најчешће истражују на великим дубинама под огромним притиском, углавном у потпуној тами. Захваљујући његовом учешћу у истраживачким подухватима, у САД је објављено готово две хиљаде научних радова.
Уобичајено радно време потопљеног возила износи девет сати, а дубина на којој најчешће ради је 4.500 метара. Има две роботске „руке” на које се причвршћује опрема потребна за одређени задатак, као и корпу, такође веома прилагодљиву, за прикупљање узорака.
   „Алвинов” најчувенији задатак одиграо се 17. марта 1966. године. Изнад Паломареса, у Шпанији, бомбардер „Б-52” испустио је (нисмо нашли податак о томе када се то тачно догодило) у море хидрогенску бомбу од 1,45 мегатона. Срећом, није експлодирала, али није било упутно да остане на том месту. „Алвин” је током наредна два месеца истраживао морско дно, али је приликом првог покушаја вађења бомба склизнула дубље. Потрага је настављена и бомба се на радарима поново појавила 2. априла, на 910 метара дубине. Безбедно је извађена пет дана касније.
   Било је и других занимљивих догађаја. Шестог јула 1967. године „Алвина” је напала сабљарка на дубини од 610 метара, због чега је возило морало да изрони. Рибетина је завршила као одлична вечера за тројицу његових путника и целокупну посаду брода који га довози на места истраживања. Октобра следеће године „Алвин” је замало завршио на дну мора, са све посадом. Био је утоварен на „Лулу”, пловило склепано од два стара понтонска чамца, спојена тако да наликују на катамаран. Челични каблови којима је „Алвин” био везан пукли су приликом спуштања возила на нови задатак. Брзо је почео да тоне, са посадом. Људи су успели да се извуку али је „Алвин” потонуо на 1.500 метара у Атлантском океану код острва Нантакет.


                                                   
Пресек ''Алвина''

   Његов колега  „Алуминаут” упецао га је у своју мрежу тек августа 1969. године. Током експедиције океанографа Роберта Баларда под покровитељством Државне управе САД за океане и атмосферу „Алвин” је 1977. године открио и доказао постојање фумарола око острва Галапагос. На дубини већој од 2.000 метара, фумароле испуштају густу, црну воду, температуре око 400° C и изузетно велике киселости (pH 2,8).

Осим у извлачењу оне затурене бомбе, „Алвин” је учествовао у још једном несвакидашњем подухвату, испитивању олупине „Титаника” 1986. године. Уз помоћ возила на даљинско управљање „Јасон Млађи”, направили су мноштво фотографија, чак и делова унутрашњости располућеног  брода, и објавили их у часопису „Национална географија” који је и платио експедицију. На задатку је био и поменути професор Балард, који је од Америчке морнарице искамчио средства за истраживање „Титаника” пристанком да прво нађе подморнице „Шкорпион” и „Трешер” с нуклеарним торпедима које су 1968. године под неразјашњеним околностима потонуле око 740 км на југ од Азорских острва. „Алвин” је фотографисао остатке подморница и прибавио друге податке из њиховог окружења. Немамо податак шта су урадили с нуклеарним торпедима, али можда није згорег да још извесно време не посећујете ова прелепа острва.
   „Алвин” се на сваких три до пет година потпуно растави и склопи, уз примену у међувремену досегнутих побољшања. Од последње реконструкције 2011. године може да зарони на 6.000 метара, што у преводу на језик нас, аматера, значи да је у стању да истражи 98 одсто океанског тла.
   Др Роберт Балард (1942), професор океанографије на Универзитету Род Ајленда, најпознатији је по свом раду на поморској археологији и археологији олупина. На истраживачком броду „Наутилус” направио је низ открића – олупину „Титаника” нашао је 1985. године, чувени „Бизмарк” 1989, а „Лузитанију” четири године касније. Истражујући оне две нуклеарне подморнице, Балард и колеге открили су да  су оне имплодирале од огромног притиска у дубини мора, и на дну оставиле мноштво отпада који је стручњаке одвео право до подморница. Ово сазнање употребили су и приликом тражења олупине „Титаника”, пошто су знали да се распао на исти начин.

Број: 3406 2017.
Аутор: Н. Мрђеновић