С окрајка историје

ЧУДЕСНИ ЕЛИКСИР ПАРИСКОГ ДОКТОРА

Непосредно пред почетак Другог светског рата, Београд је тресла необична грозница, посебно ћелаве суграђане. Занимљиво је да сличне приче и данас „пролазе”...

Тешко да је неко у ђачком ескадрону земунске Школе за резервне коњичке официре те 1931. године добијао више писама од редова-ђака Вилка Хегера. Док су остали будући војници увече вребали прилику да побегну у град, Вилко је одговарао на приспелу пошту. А оно што је колегама било посебно необично, нису била у питању никаква писма од девојке, само бескрајни низови бројева и неке рецептуре. Количина поште пала је у очи и команди, па су писма брижљиво прегледана.
   Ништа сумњиво. Тицала су се разних трговачких послова, махом у вези с козметичким препаратима. Знало се да се Хегер у цивилству бавио продајом козметике по Загребу. Онда је командир ескадрона добио наређење да се редову Хегеру омогући прекоредни излазак у град. Зашто? Зато што је таква молба стигла из београдске полиције, која је од колега из Загреба добила дојаву о сумњивим пословима дотичног редова, па да мало провере његова познанства по Београду. Помињале су се неке преваре. И тако је Хегер добио прекоредни излазак.

Пљуни и чекај!

   Неколико година касније, тачније 1938, београдски и југословенски свет са зебњом је пратио вести у „Политици”. Немачка је у марту извршила аншлус Аустрије, а озбиљно се закувавало и у Чехословачкој. Насловне и неколико првих страна у новинама биле су пуне слика самозадовољног Хитлера и уздржаног Чемберлена. Па шта на све то каже Даладје и Французи. Хоће ли Мусолини негде да удари? Има ли гласа од Совјета? А онда, када човек прочита све то и дигне му се коса на глави, наишао би на велики оглас.



   За случај да за то дизање косе нема довољно материјала, чувени париски, а међународни институт „Интеркозма” нудио је решење. Чудо невиђено! Све што су ондашњи југословенски ћелавци имали да ураде јесте да жртвују још свега три длаке с главе. За оне који више ни толико нису имали на глави, могу и било које друге длаке. Лепо запакују те три власи, прикључе и маркице за одговор, па уз купон из „Политике” пошаљу у Париз, на анализу чувеном институту. И обавезно да напишу да ли је коса сува или масна. Пошто прегледају косу одговарајућим инструментима, установиће разлоге опадања. Потом, како да се то опадање заустави и отклони штета, да на оголелим местима израсте коса, бујнија него што је икад била. И све то потпуно бесплатно. Тачније, по цени поштанске марке за одговор.
   Огласи су ишли недељама и месецима. Пратиле су их исповести задовољних муштерија, све са фотографијама косе толико бујне да једва успевају да је обуздају. Сви ти новопечени чупавци до гроба су, разумљиво, захвални „Интеркозми”, која им је решила једну од већих животних мука. И то све по методу чувеног и признатог париског професора Де Грева.
   Поште су убрзо затрпане ковертама адресираним на Париз. Унутра оне длаке, купон и маркице. Одговори су брзо стизали. Поштари су причали о реакцији прималаца, који су пред њима отварали одговоре из Париза. Људи су скакали од среће, има лека за њихову бољку. Коначно! У коверти је стајао каталог „Интеркозме”, праћен резултатом испитивања оних послатих власи. Све са потписом професора Де Грева. То је јемчило успех. Има наде, све је на строго научној бази. Уза све то и рецепт за чудотворну текућину, по коју чак није морало да се путује до Париза.
   Имали су само с тим рецептом да се појаве у представништву „Интеркозме”, у центру Београда. Тамо ће магистар фармације Љубица Драгићевић Војтех да им изда еликсир. Додуше, то баш и није бесплатно, али шта је неколико стотина динара за нову, бујну косу? Гриву, такорећи. Поређења ради, примерак „Политике” у то доба коштао је два динара.

Само тихо, госпође!

   Пролазници су се чудили реду испред Кнез Михаилове 26. У реду сви ћелави, или макар проћелави. Примала их је дотична апотекарка, у просторији која и није наликовала на апотеку. Више на адвокатску или неку другу канцеларију. Скуп и кабаст намештај, хрпе хартија. Рецепата, право из Париза. И кључева за тумачења дијагнозе, пошто су оне биле под бројевима. Тако би мучени ћелавац, чим положи оних неколико стотина динара, добијао бочицу под бројем. Почињали би са 102, то је било за проћелаве. Донедавно безнадежним случајевима преписивани су препарати под бројем 130.
   Сваки пацијент је поред бочице добијао и упутство. Све је гарантовано природно, има и атест овдашњих лекара. Чудотворни еликсир је ваљало више пута дневно утрљавати у кожу главе. „Интеркозма” је јемчила стопроцентни успех, али се оним случајевима с тежом клиничком сликом препоручивало да цео третман понове неколико пута. Па пута толико бочица. Пацијенти су излазили усхићени, грчевито стискајући бочице с чудотворном медицином. Па трк кући, на третман.
   Ускоро су се појавили нови огласи „Интеркозма”. Овога пута су ћелавци гурнути у запећак. Институт се обраћао женама. Поглавито оним незадовољним сопственим грудима. Тако је оглас казивао да чврсте и високе груди може да има свака жена и девојка, и то на модеран, јефтин и сигурно париски начин. А јефтино је толико да је бесплатно. Овог пута незадовољне жене послале би само захтев и маркице, а на кућну адресу стигла би брошура с упутствима. Унутра описи неких вежби и упут за представништво „Интеркозме”.
   Тако су се ћелавцима у реду придружиле и жене. Додуше, оне су чекале да се мало смањи гужва, па да шмугну у улаз. Да их нико не види, да не пукне брука. Систем је био исти као за еликсир за ћелаве. Према упуту добијају чудотворну крему, па даље све по обичају. Крема је, истина, била знатно скупља од еликсира за косу, али је ваљда познато да је теже подићи груди, него косу.
   Посао је цветао, редови све већи, људи и жене трљали су еликсире из све снаге. Више пута дневно, све по рецепту. И тако месецима. Немци комадају Чехословачку, окупирају Чешку, док Словачка постаје сателитска држава. А Југословени мажу ли, мажу. Онда је све експлодирало.

Тамо, па лево!

   Прво је по граду почело да се шушка да препарати „Интеркозме” баш и не делују. Стидљиво, полушапатом. Вест је ишла од уста до уста, ћелавци су се међусобно исповедали. Притом, нико није познавао некога коме је волшебно израсла коса. Гласине су убрзо заинтересовале и новинаре, па су по страницама штампе осванула сведочанства незадовољних пацијената. Један се жалио да је на препарате потрошио хиљаде, а опало му је и оно неколико длака што је имао. Други је видео неки напредак тек када је употребио комовицу.
   Почетком августа 1939. године огласи су волшебно нестали. Тачније, освануо је само један, поприлично необичан. Радило се о упозорењу клијентима париске фирме. Потписала га је Љубица Драгићевић Војтех, која више није била представник „Интеркозме”. Муштерије се умољавају да више не шаљу писма и новац, представништво је затворено до даљег. Испоставиће се да неће само канцеларија да буде затворена.
   Београдска полиција је недељама раније почела да истражује случај „Интеркозме”. Писали су париским колегама, да они провере њихов институт. Мора да је изненађење било велико када је стигао одговор. Наиме, на назначеној адреси не постоји никакав институт. Постоји табла, и лепо пише „Интеркозма”. Само, институт се састоји од једне изнајмљене собице. Унутра сто и писаћа машина. И гомила коверата из Југославије.
   Француски полицајци ухапсили су и човека кога су затекли. Кратко испитивање, и овај је открио да га је запослио извесни Вилко Хегер из Загреба. Исти онај који је изнајмио и ту собицу, за институт. Његово је било да одговара на приспелу пошту, која је стизала у џаковима. Длаке су завршавале на ђубришту, а пацијенти су добијали рецепт у зависности од тренутног надахнућа службеника. Данас је преписао много препарата 108, па да мало пређе на 122.
   Београдски полицајци следили су француске колеге. Упали су у београдско представништво „Интеркозме”. Тамо никога. Када су ушли у задњу собу, имали су шта и да виде. Гомила балона, бочица, етикета с бројевима. У њима некаква течност. Чудотворни еликсир. Узорке су послали на анализу и тако утврдили да је у питању обична вода. Додуше, мало обојена, али је и даље чудотворна колико и чесмовача. Апотекарка Љубица одмах је ухапшена, а власти су се дале у потрагу за Вилком Хегером. Ухапшени су и његов отац Милан и жена Антонија. Испоставиће се да су они руководили загребачким огранком фирме. Додуше, бавили су се искључиво новчаним делом посла.
   Суђење је почело 11. августа 1939. године. Пред Окружним судом за Град Београд била је гужва. Судски служитељи су се брзо извештили, па су посетиоце, још пре него што би се изјаснили шта желе, загледали у главу. Ако би се десило да је посетилац био ћелав, одмах је добијао упутства, и пре него што би отворио уста:
   – Тамо, па лево!
  Здрава је, нема шта!
  А тамо сила људи, помислио би човек да је у току неки конгрес ћелавих. Један се вајка да је дао пет стотина динара. Други да је први још и добро прошао, пошто је он дао две хиљаде. Зато сад тражи још толико, на име накнаде штете и душевног бола. За дивно чудо, жена није било. Па ни оних „кржљавих” груди. Биће да је срамота надвладала, иако су оне оштећене за знатно веће суме.
   По подношењу пријава, оштећени би нагрнули у судницу. Што да сведоче, што да гледају шта ће да буде. А тамо Антонија и Љубица оптужују једна другу, а највише Вилка, који из Париза повремено пише суду. Тврде да је и њих насамарио, поготово Љубица. Запослила се на оглас, није имала појма о томе шта је у бочицама. Њено је било само да их издаје према рецептима. Вилко је у писмима тврдио да му је све намештено, и да ће ускоро да се појави и објасни све. Муштерије ће да обештети, наравно. Само, убрзо су стигле и вести из Загреба, где су га много боље познавали. И то као провереног преваранта.
   Најпре је с оцем продавао златне сатове за багателну суму. Преко новина, дакако. Само, муштерије су уместо злата добијале месинг. Када је работа са сатовима пропала, Вилко се преоријентисао на козметику. Производио је крему за подмлађивање и подизање груди. Природно, ниједна муштерија није смела да се жали, па да пукне брука. Када је и то почело да привлачи превелику пажњу власти, отишао је у Париз. То је било одмах после војске. Пријатељима је рекао да иде да студира хемију, а убрзо се јавио и почео да рекламира своје препарате за подизање груди, мушке снаге и оне против ћелавости.
   И тако му је кренуло, да је основао институт. „Интеркозма” је рођена. А професор Де Грев, који је потписивао сваки каталог и рецепт? Испоставило се да је у питању штампар, који је каталоге и рецепте штампао. И на сваки отискивао свој печат. Нико се није зачудио на вест да и дотични „професор” судски гони Хегера, пошто му је остао дужан силан новац на име штампе.
   Судија се заинтересовао за оне атесте. Како је могуће да су овдашњи лекари тврдили да су еликсири здрави? Да нису и они део преваре? Испоставило се да је Хегер своје препарате слао на испитивање. Тражио је потврду да нису штетни. И нису. Како обична вода може да буде штетна?
   Суђење је недељама пунило ступце новина. Хегер је обећавао да ће доћи, правдао се. Пријаве су непрестано стизале, народ се забављао. Онда су се извештаји полако смањивали. Далеко важније ствари заузеле су новински простор. Немачка је 1. септембра напала Пољску. Почео је још један светски рат. Ко ће онда да обраћа пажњу на некакву аферу?

Баш опасан наставак!

   За дивно чудо, Хегер је ослобођен због недостатка доказа. Тужилац није успео да докаже да је Хегер слао било какве препарате. Љубица је осуђена на кратак затвор, али повелику казну. Муштерије никада нису виделе свој новац. А по пословним књигама, радило се о преко 800.000 динара. Плус 250.000 у оним маркицама, које је Антонија продавала по загребачким трафикама. Огромна сума.
   Вилко Хегер се као слободан човек одселио за Марибор. Непојамно богат. Тамо се преко фолксдојчера Карла Риглера повезао с немачком обавештајном службом. Сада је уместо чудотворне водице навелико продавао крстове. Тако се у овом богоугодном послу повезао с врховима Римокатоличке цркве у Хрватској и Словенији. То му је и те како помогло у наредним годинама.
   Одмах по окупацији, Хегер се поново појавио у Београду. Ту се нашао и Риглер, сада као СС официр. Два ортака посебно су се истакла у присвајању јеврејских радњи и предузећа. Хегер је чак постао комесар једне одузете фабрике текстила. Риглер је покривао пљачку, плен су делили. Биће да су ипак прекардашили, па су обојица завршили у затвору. Чак су неколико недеља раније били заједно на мору, где су оставили неплаћен рачун за боравак у хотелу.
   Риглер је завршио у логору, док је Хегер био боље среће. На интервенцију СД, Службе безбедности Трећег рајха пуштен је из затвора. Биле су им потребне његове везе с високим католичким клером у Хрватској. Али, то је нека друга прича...

Број: 3445 2018.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић