ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЧОВЕК У МОРУ!

Демијан је помишљао да одустане. Био је потпуно исцрпљен. Престао је да плива. Тада га је један талас готово закуцао у океан.

Четрдесетпетогодишњи Демијан Секстон гледао је према хоризонту. Налазио се на палуби свог рибарског бродића, четрдесетак километара од обале, у равни  родног града Вилијамстауна у Њу Џерзију, САД. Тог 1. августа 2015. године испловио је у лов на туне. Друштво му је правио пријатељ Мајкл Шнајдер. Када су напустили луку, површина Атлантика била је мирна. А оно што је видео на хоризонту нимало му се није допадало. Приближавала се олуја.
   Убрзо је бродић почео да се љуља. Небо се замрачило, а љуљање се претворило у бацакање. Јесте да је Демијан био прилично искусан, али га ја ова олуја и те како забринула. Оставио је Мајкла за контролама, а он је кренуо ка кабини. Тражио је сателитски телефон и опрему за гледање у мраку. За сваки случај, пребацио је брод на аутопилота, док је Мајкл само надгледао. Ништа не може да пође по злу. Бар је тако Демијан помислио. Па то је само минут или два.
   Док је прелазио преко палубе, брод се опасно накривио. Размишљао је да ли да се врати, али је проценио да није толико опасно. На крају, то је свега неколико корака. Закорачио је кад је огроман талас нагрнуо на бродић. Демијан је осетио ударац и учинило му се да лети. У тренутку је схватио шта се дешава. Талас га је буквално понео и пребацио преко ограде. Да је у праву, уверио се када је ударио о површину воде. Био је у океану. Без појаса за спасавање, усред олује. Брзо је испливао на површину, урлајући:
   – Мајк! Мајк!

Олуја га је заглушила а талас поклопио. Изронио је, а онда је уследио још један удар. Па још један. Поново је био испод површине. Испливао је, само да би га вода поново повукла надоле. Трзао се, покушавао да се искобеља. Без успеха. Чим би се нашао на површини удахнуо би и поново заронио. Било је тренутака кад није ни успевао да ухвати дах. Таласи су га бацали као крпену лутку. Страва је тек уследила када је приликом једног изрона случајно погледао ка броду. Или макар ка месту где је био брод. Угледао је само светла која се удаљавају. Мајк очигледно није успео да контролише брод на аутопилоту и машина је наставила по задатим координатама. Даље од дављеника. Самог, усред непогоде, а мрак је већ почео да пада. А ноћ на пучини прилично је страшна. Све је црно, човек има утисак као да се налази у мастилу. У том мастилу био је Демијан.
   За почетак су ту били напади панике. Онда је схватио да му то само одмаже и значајно повећава шансе да нестане у таласима. Решио је да се бори. Не сме да се удави, због тројице синова, а врло добро зна како је то одрастати без оца. И сам га је изгубио када је имао пет година. Због њих не сме да се преда.
   Покушао је да плива. Узалуд. Летео је с једног таласа на други, сваки већи од претходног. Често је уместо ваздуха усисавао воду. Осећао је да му се плућа пуне сланом водом, што је значило врло брзо дављење. Силовито је издахнуо и пљунуо. Закашљао се, али је вода била ван плућа. Со је пекла у устима и грлу. Учинило му се и да олуја јењава.
   Убрзо се море колико-толико смирило. Сада је већ могао да плива. Решио је да се ратосиља одеће која га је вукла на дно. Отежавала му је сваки покрет, као да је прекривен оловом. Стргао је кошуљу, панталоне. Погледом је испратио ципеле које су нестајале ка дну. Решио је да се мало одмори и види куда даље. Сада је већ то могао да приушти.

Док се одмарао, сетио се нечега што је видео док су га таласи бацали около. Када би га неки посебно велики талас подигао, учинило му се да у даљини види светла брода. Неког великог брода. Сетио се да га је угледао на свом радару, неколико сати раније. Сада му је деловало да су од тада прошли векови. Брод је и даље био негде у даљини. Назирао је светла. Одлучио је да плива на ту страну. Макар је имао неки циљ. Боље и то него да бесциљно плута и чека да га неко нађе, што се вероватно никада неће десити.
   Пливао је, метар по метар, замах по замах. Схватио је да не сме да брза, умориће се, а онда му нема спаса. Неколико замаха, па одмор. И опет. Утом је небо запарала муња. Док је севало свуда око њега, замислио је призор у коме неко долази код његових дечака и говори им да им је отац нестао на мору. То не сме да дозволи. Још један замах. Одустајања  нема. Коначно су се исплатиле године теретане и тренирања борилачких вештина. Баш тамо је научио да се увек бори. И научио је да страх, поготово онај од неуспеха, избаци из главе. Управо то је и радио. Напредовао је. Споро, али упорно.

Море се опет узбуркало. Један талас га је подигао, али је сада већ научио да се бори с њима. Пустио се. Нема батргања. Тако ће га одбацити даље, да не троши снагу. Она бродска светла сад су већ деловала ближе. Зачуо се прасак. Муње, громови. Демијан је у тренутку, помислио да би баш било смешно да га сада погоди гром. Нека буде како мора, али он наставља. Ка броду!
   Међутим, није знао да је тај велики брод за превоз контејнера већ заустављен. Добили су позив за помоћ с Демијановог бродића. Мајкл је ипак схватио како се успоставља радио-веза. Сада су стајали насред пучине, капетан и официри већали су шта да раде. Ако се врате да потраже дављеника, у тој тами врло лако могу да пређу преко њега. А да ништа не покушају, не долази у обзир. Били су свега неколико километара удаљени од места где је Демијан упао у море.

Тада је до њих доспео  и Мајкл на бродићу и привезао се. Кад се попео на палубу објашњавао је да је Демијан без појаса за спасавање, а официри су одмахивали руком. Нема шансе да је преживео, прошло је скоро четири сата.
   За то време, Демијан је помишљао да одустане. Био је потпуно исцрпљен. Престао је да плива. Тада га је један талас готово закуцао у океан. Осетио се као ексер. Када је испливао и искашљао воду, схватио је да се нешто променило. Требало му је времена да схвати да је то ветар. Променио је смер, сада га је носио ка бродским светлима. Била су све ближе. Повремено би помислио да су надохват руке. Као да му је то дало нову снагу.
   Замах, па опет, и опет. Повремено би застао и покушао да маше онима на броду. Ударао је по површини воде, не би ли им привукао пажњу. Схватио је да је узалуд, предалеко је.

Километар или мало више касније подигао га је велики талас. Док је чекао да се сручи у воду, по ко зна који пут, погледао је ка броду. Није могао да верује очима. Његов бродић био је везан уз страну великог транспортера. Тело је почело да се грчи, мишићи су отказивали послушност, али је морао да настави. Још само мало!
   На командни мост огромног брода улетео је морнар. Извиђач је јавио да му се чини да нешто види у води. Тако далеко од обале то може да буде само човек. Демијан! Нису смели да покрећу огромно пловило. Капетан је наредио да се искључе мотори, плашио се да га пропелери не повуку. Било би глупо да страда сад када је надомак спаса.
   Мајк се досетио. С још неколико морнара спустио се брже боље на бродић. Одвезао га је и запловио ка пријатељу. Неколико минута касније, Демијан је био на палуби. Последњим атомима снаге успео је да се осмехне, да каже да му је добро. А онда се онесвестио.
   Пребацили су га на палубу великог брода. Доктор је установио да изгледа добро, али да је вероватно промрзао. Како и не би, после више од четири сата у води. Позвали су спасилачки хеликоптер који је Демијана пребацио у болницу на обали. Бродски лекар био је у праву. Хипотермија је почела да узима данак. Спасли су га на једвите јаде. Лекари су рекли да су и сами изненађени. Као и присутни поморци. Знали су да се ретко који повик „Човек у мору!” завршава овако срећно.