За читање и уживање / Кетрин Менсфилд

ЧАС ПЕВАЊА

С очајањем, леденим и оштрим, забијеним дубоко у срце као злокобни нож, госпођица Медоуз је у наставничкој униформи с диригентском палицом пролазила хладним ходницима што воде у музичку салу. Девојчице разних година, зарумењене од ваздуха, радосно узбуђене од трчања у школу по лепом јесењем јутру, журе се, скакућу, промичу. Из празних учионица допиру живахни гласови. Звонило је неко звоно, а глас као у птице цвркутнуо „Мјуриел”. Тад се низ степенице нешто тешко срушило. Неко је испустио гимнастичке тегове.
    Наставница природних наука зауставила је госпођицу Медоуз.

   „Добро јутро!”, викнула је сладуњаво, извештачено, отегнуто. „Зар није хладно као да је зима?”
   Госпођица Медоуз, скривајући нож у срцу, загледала се с мржњом у наставницу природних наука. Све је око ње било слатко као мед. Не би вас изненадило да видите пчелу заплетену у праменове њене жуте косе.
    „Доста је хладно”, рече госпођица Медоуз озбиљно.
   „Изгледате смрзнуто”, кроз свој шећерни осмех рече наставница, широко отворивши своје плаве очи, из којих је избијао сјај подсмеха (као да је приметила нешто!).
   „О, није баш тако зло”, одговори госпођица Медоуз и, узвраћајући наставници на осмех малом гримасом, прође.

Четврти, пети и шести разред били су на окупу у музичкој сали. Вика је била заглушујућа. На подијуму крај клавира стајала је Мери Бизли, љубимица госпођице Медоуз, која ју је пратила на клавиру. Вртела је клавирску столицу. Кад је видела госпођицу Медоуз, гласно је опоменула девојке да се утишају. А госпођица Медоуз, с рукама завученим у рукаве, с диригентском палицом под пазухом, крупним корацима прође између клупа, попе се уз степенице, нагло се окрете и, дохвативши месингани наслон за ноте, стави га испред себе. С два одсечна ударца палице даде знак за тишину. Не гледајући ни на кога, њен поглед прелете преко мора фланелских блуза у боји, лепих румених лица и руку, лептирастих машни у коси и отворених нота.
   Добро је знала шта оне мисле. „Мери је љута”. Па нека мисле. Очни капци јој затрепташе и она изазивачки полиже главу. Шта су могле значити мисли ових бића некоме ко стоји онде и крвари самртно, рањен у срце онаквим писмом. У срце!
   „Све више и више осећам да би наш брак био грешка. Није то због тога што те не волим. Волим те колико год бих могао волети неку жену, али истину говорећи, дошао сам до закључка да ја нисам човек за женидбу и помисао да ћу се окућити испуњава ме само...”, реч „одвратношћу” била је овлаш прецртана, а „жаљењем” је било написано изнад ње.

Госпођица Медоуз се приближила клавиру. А Мери Бизли, која је очекивала овај тренутак, поклонила се; увојци јој падоше на образе док јој је назвала добро јутро. Више се примакла својој наставници пре него што јој је пружила лепу жуту хризантему. Овај мали обред са цветом понављао се већ врло дуго, тромесечје и по. Био је део часа, као и отварање клавира. Али овога јутра уместо да узме цвет, задене га за појас као обично и похвали његову лепоту, Мери се ужаснула кад госпођица Медоуз уопште није ни приметила хризантему нити јој је олговорила на поздрав, Само је леденим гласом рекла:
   „Страна четрнаеста, молим, и пазите добро на акценте”.
   Вртоглав тренутак! Мери је црвенела, док јој се у очима не јавише сузе, али је госпођица Медоуз отишла до наслона, звонећи гласом кроз музичку салу:
   „Страна четрнаеста! Почећемо с четрнаестом страном. Тугованка. Досад, девојке, требало би да је знате. Узећемо је у целини; не у деловима, у целини, и без израза. Певајте сасвим једноставно, дајући такт левом руком.”
    Подигла је палицу. Ударила је у наслон два пута. Мери даде тон, спустише се све леве руке дајући такт и сложише се млади тужни гласови:

Брзо, ах, пребрзо руже радости вену,

брзо за јесени дође тмурна зима,

весели такт свирке у једноме трену

ишчезава уху што га радо прима.
 

Шта је, забога, могло бити трагичније од ове тугованке? Свака нота је уздах, јецај, вапај страшне туге. Госпођица Медоуз је подигла руке у широком огртачу и почела да диригује обема.
   „Осећам све више и више да би наш брак био грешка...”
   Дириговала је она, а гласови су се орили: Брзо! Ах, пребрзо! Шта га је спопало да напише такво писмо? Шта је довело до тога?
   Баш ништа! Његово последње писмо било је цело о полици од тамне храстовине коју је купио за „наше” књиге и о једној „спретној малој вешалици за ходник” коју је видео – „једна врло згодна ствар са совом у дуборезу на постаменту, која држи три четке за шешире у канџама”. Како се насмејала томе! Баш личи на мушкарца да мисли да су три четке за шешире потребне.
   „Још једанпут”, рекла је госпођица Медоуз, „али овога пута у деловима. Без израза.”
    Због меланхолије контраалтова човек је једва могао да се уздржи да не задрхти. Руже радости вену. Прошли пут кад је дошао да је види Базил је имао једну ружу у рупици за дугме на капуту. Како је лепо изгледао у светлоплавом оделу с тамноцрвеном ружом. Он је то знао. Морао је знати! Прво је зачешљао косу, а онда бркове. Зуби су му блистали кад се смејао.
   „Директорова жена ме стално позива на вечеру. Врло је досадно! Никад немам слободно вече”, жалио се.
   „Зар не можеш да одбијеш?”
   „Е, није добро за човека у мом положају да постане непопуларан.”

Напољу, кроз високе и узане прозоре видело се како се врбе савијају на ветру. Изгубиле су половину лишћа. Мале шибљике увијале су се као рибе на канапу пецаљке. Гласови ућуташе. Клавир је чекао.
   „Сасвим добро”, рече госпођица Медоуз оним страним, леденим гласом који је млађе ученице баш уплашио.
   „Пошто сад ово знамо, обрадићемо с изразом. Уносите израза колико год можете. Мислите на речи, предајте се машти! То треба да се откине гласно у снажноме forte тугованке. А у другом реду изговорите реч ’тмурна’ као да хладан ветар дува кроз њу.”
   Кад она изрече „тмурна”, леђа Мери Бизли уздрхташе на клавирској столици.
   „Трећи стих треба да буде сrеscendо. Код њега морате умирати, нестајати, док се уху што га радо прима не претвори у сасвим слаб шапат.”
   И опет два лака ударца. Она подиже руке.
   „А помисао да се окућим сасвим ми је одвратна”. Одвратна – тако је написао. Као да је рекао да је њихова веридба раскинута. Њихова веридба! Свет се доста чудио што се она верила. Наставница природних наука није испочетка ни веровала, али нико није био толико изненађен као она сама. Она је имала тридесет, а Базил двадесет пет година.
   „Поновите, поновите”, рече госпођица Медоуз., „изразитије, девојке!”
   Старије девојке су се заруменеле, млађе почеше плакати. Крупне капи кише удараху у окна, а могло се чути како врбе шапућу:
   „Није то због тога што те не волим.”
   „Драги мој, ако ме волиш, ја не марим колико је то. Воли ме мало, колико год хоћеш.”
    Но, знала је да је он не воли. Није му било стало ни до тога да добро прецрта реч „одвратност” да је она не може прочитати. Мораће и школу напустити. Не би никад могла погледати у лице наставници природних наука или ученицама кад се то сазна. Мораће негде нестати. Гласови стадоше изумирати, венути. пређоше у шапат и ишчезнуше...

Изненада, врата се отворише. Нека девојчица у плавом кочоперно је прошетала између клупа спуштене главе. Гризла је усне и притискала сребрну карику око свога малог поцрвенелог зглавка. Попела се уз степенице и стала пред госпођицу Медоуз.
   „Шта је, Моника?”
   „Госпођица Вијат жели да вас види у директоркиној соби”, рече девојчица задувано.
   „У реду”, одговори она и обрати се девојкама, „полажем на вашу част да ћете тихо разговарати док се не вратим.”
   Оне су биле исувише нерасположене да би ишта друго и чиниле. Највише их је брисало носеве.
   Ходници неми и хладни одјекивали су под корацима госпођице Медоуз. Разредна је седела за својим столом. У први мах је није ни погледала. Као обично, покушавала је да размрси наочаре које су јој се заплеле у чипку под грлом.

Кетрин Менсфилд (1888–1923) била је истакнута књижевница епохе модернизма. Рођена на Новом Зеланду, у 19. години одселила се у Енглеску, где је сарађивала с Вирџинијом Вулф, Дејвидом Лоренсом и писцима лондонског круга. Објавила је преко 60 кратких прича, а записи из њеног дневника и преписка с мужем Џоном Мидлтоном Маријем, такође писцем, издати су после њене смрти. Умрла је у Француској од туберкулозе.

   „Седите”, понуди јој столицу љубазно, а затим узе један ружичасти коверат.
   „Послала сам по вас малопре јер вам је стигао овај телеграм. Надам се да нису зле вести”, рече реда ради.
   „Базил! Извршио је самоубиство!”, закључила је госпођица Медоуз, нагло пруживши руку. Читала је:
   „Не обрађај пажњу на писмо. Мора да сам био луд. Данас сам купио чивилук за шешире. Базил.”
   „Је ли нешто озбиљно?”, запита госпођица Вијат невољно.
   „О, није, хвала. Није ништа зло... То је...”, она се као извињавајући насмеши, „то је од мог вереника, с поруком...”
   „Разумем. Имате још петнаест минута до краја часа, зар не? Морам вам рећи да не одобравам телеграме послате мојим наставницама за време наставе, осим ако су сасвим неповољне вести – као смрт, или нека озбиљна несрећа, или нешто слично. Добре вести, госпођице Медоуз, знате, никад не стижу касно.”

На крилима наде, љубави, радости, госпођица Медоуз је пожурила натраг у музичку салу, уз степенице.
    „Страна тридесет друга, Мери”, рече и прихвати жуту хризантему, подиже је до усана да сакрије свој осмех, а затим се окрете ка девојкама и удари палицом.
   Стижемо амо под теретом цвећа, с корпама воћа, с китњастим тракама да честитамо!
  „Станите, станите! То је страшно, ужасно!”, прекину их она. „Шта је вама? Мислите, девојке, мислите шта певате. Ослањајте се на своју машту. Не будите тако тужне! Треба да звучи топло, весело, живо. Још једном, брзо, све заједно. Почнимо!”
   Овога пута глас госпођице Медоуз чуо се више од свих осталих – пун, дубок, изразит и топао.

Број: 3629 2021.
Илустратор: Љубомир Милојевић Љубац