За и против Михаила Шолохова

БУРЕ НАД ТИХИМ ДОНОМ

Од дана кад је (1927) објављен чувени роман не престају сумње око тога чије је он заправо дело. Ни саопштење Руске академије наука из 2005, кад је прослављена стогодишњица рођења овог совјетско-руског нобеловца, није сасвим утишало гласове оспоравања ауторства...

С почетка упола гласа, шапутања су убрзо прерасла у више него отворена јавна сумњичења. Двадесетдвогодишњи самоуки Михаил Шолохов (1905–1984) није писац „Тихог Дона”. То је дело неког „белог” официра чија мајка, тврдиле су гласине, обилази издаваче и тражи новац за рукопис романа. Име тог „белог” официра у „црвеној земљи Совјета” тада, бар не јавно, није помињано. А била је 1929. година, само што се појавио трећи том „Тихог Дона”. Прва два дела штампана су две године раније. Четврти, последњи, објављен је тек 1940. године.
   Званични браниоци лика и дела писца који је дотад објавио тек неколико не баш запажених приповести, у званичној „Правди” осуђују „непријатеље диктатуре пролетаријата који распростиру злослутне клевете да је роман пролетерског писца Шолохова плагијат туђег рукописа који се налази склоњен у ЦК ВКП(б) или у државном тужилаштву”. Јер, како је стајало у тексту-писму петорице чланова секретаријата Руског удружења писаца, „пролетерски писци, радећи не једну годину с другом Шолоховом, знају цео његов стваралачки пут, његов рад у последњих неколико година на ‘Тихом Дону’, материјале које је сакупљао и проучавао радећи на роману, скице његовог рукописа...”
   А управо је рукопис Михаила Шолохова понајвише допринео да бура око „Тихог Дона” ни до данас сасвим не утихне. Посебно, чини се, што је управо за „Тихи Дон” 1965. године Шолохов добио Нобелову награду.

Стаљиново орање?

   Наравно, ни млади Шолохов није седео скрштених руку слушајући и читајући оптужбе на свој рачун. Трећег октобра 1929. године пише другу по перу Александру Фадејеву да је због текста Прокофјева објављеног у „Бољшевиситској смени” отишао у Ростов да би сазвао комисију која ће утврдити чињенице о настанку његовог романа и верује да ће оне, чињенице, „Прокофјеву поломити ноге, а кад се та глупост оконча, ја ћу Вјошенској ћелији дати изјаву да ступам у партију...”
   Ништа необично, јер и званична совјетска гласила у то време пишу да „сви читаоци хвале књигу, али писцу замерају на неразумевању класне борбе, а он, Шолохов, признаје да је као писац подлегао ситнобуржоаској средини”.
   На тој размеђи удара са свих страна Михаила Шолохова у заштиту узима Јосиф Висаринович Стаљин, тада свемогући „господар живота и смрти у Совјетском Савезу”. И убрзо, 1932. године, из Шолоховљевог пера излази нови роман „Узорана ледина”, прича о колективизацији, у то време првом партијском задатку совјетске власти. Четири године касније тридесетједногодишњи писац постаје члан Врховног совјета СССР-а и до краја живота остаје врло близак власти. Годинама живи и ради на Дону, у својој родној Вјошенској станици, уважаван и слављен.
  Међутим, прича која је оспоравала да је Шолохов писац „Тихог Дона” није јењавала како су године пролазиле, напротив. Најјача чињеница оних који су га сумњичили крила се у загонетном нестанку рукописа „Тихог Дона”. Њега је, тврдили су, видео само Шолохов и његов издавач Александар Софранов. И нико више. Шолохов је ћутао, а онда обелоданио да је рукопис уништен кад је, 1942. године, немачка бомба погодила његову кућу у Вјошенској станици на Дону и на прагу му убила мајку. Шолохов се у међувремену склонио пред налетом Немаца и, гле чуда, прозивају га они који му оспоравају ауторство овог значајног романа руског језика да он, као и те како важна личност у совјетском друштву, не успева да на време склони рукопис чији факсимил дотад, без обзира на оптужбе, нигде и никад није објављен. Прича даље наликује на занимљив детективски роман.

Оптужбе господина „Д”

   Неколико година по окончању Другог светског рата, кад се највећи део планете бавио углавном обновом порушеног и изградњом новог, обнавља се и прича о Шолоховљевом рукопису „Тихог Дона”. Наиме, неки руски војници и официри обелоданили су да у бомбардовању Вјошенске станице није уништен цео рукопис, већ је сачувано више од 140 његових страница. О њиховој даљој судбини следи мук, а уследила је и прича која је, с прилично поузданих чињеница, тврдила да је Шолохов, у најбољем случају, само коаутор „Тихог Дона” или његов приређивач, а да је прави писац, такође донски козак, Фјодор Крјуков, „бели официр”.
   Наиме, у Паризу је 1974, девет година по уручењу Нобелове награде Михаилу Шолохову, објављена књига – студија под називом „Матица Тихог Дона” с поднасловом „Загонетке романа”. Њен писац потписао се само словом „Д”, док је издавач – писац и предговора и поговора и коментара – био Александар Солжењицин. Мада су многи чак и недавно  наводили, није била реч о Александру Исајевичу Солжењицину, такође нобеловцу, већ о извесном Александру Серафимовичу Солжењицину, писцу старије генерације који је живео у Ростову на Дону и избегао у Француску.

   Писац ове књиге само је, заправо, објединио све верзије о наводној крађи рукописа и доказе којима су се служили они који су тврдили и покушавали да докажу да Шолохов није писац „Тихог Дона”. У њој „Д” каже да је Шолохов био сувише млад (имао је само 23 године кад је из штампе изашао трећи том романа) да би могао да напише дело такве уметничке вредности, затим да је био готово неписмен, самоук, да није довољно познавао догађаје из Првог светског рата, Октобарске револуције и грађанског рата које описује у „Тихом Дону”. Уз то, наглашен је и велики временски размак између прва три и последњег тома романа, а као најважнији доказ износи се податак да ни у једном архиву не постоји оригиналан концепт или рукопис романа из кога би се видело да га је Шолохов написао.
   Господин „Д”, за кога ће се доцније утврдити да је заправо Михаил Карпович Давидов, иначе земљак Александра Серафимовича Солжењицина, у својој књизи на књигу упућује како је сва прилика да је „Тихи Дон” дело донског писца Фјодора Крјукова, и те како омиљеног и читаног не само међу тамошњим козацима, а који је, уз то, 1898. године, објавио и приповетку „На Тихом Дону”.
   Зна се, такође, упућује „Д”, да је Фјодор Крјуков избегао с Дона на Кубан, да је непрестано, без обзира на све, упорно писао епопеју о судбини донских козака. Умро је, као „бели официр”, од пегавог тифуса на Кубану 1920. године, а торба с његовим рукописима нетрагом је загубљена.

Писци морају у рат!

   Професор др Миливоје Јовановић, један од наших најцењенијих слависта, својевремено  је потписнику овог текста рекао да је Михаил Шолохов, у одбрану свог дела, рекао бар две неподопштине. Прва му се омакла након објављивања књиге „Матица Тихог Дона”, када је изјавио да никад није читао Фјодора Крјукова, несумњиво једног од најпознатијих донских писаца кога су читала и деца у основној школи. Другу је изрекао много раније, 1938. године, кад је на Конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза, као представник писаца, саопштио да је перо оружје писца, али да писци увек морају да буду спремни да иду у рат јер се може догодити да у тим смутним временима наиђу на торбу неког убијеног која, је ли, за писца може да буде од користи.
  Годину дана након појављивања „Матице Тихог Дона”, 1975, из Лондона се огласио и Рој Медведев, угледни тумач историје руске књижевности, који пак бира речи тврдећи да је Шолохов „у већој мери – од оних пет одсто колико му приписује гдин ‘Д’ – писац ‘Тихог Дона’”.

Михаил Шолохов (у средини) 1941. године на фронту с писцима Евгенијем Петровим (први с лева) и Александром Фадејевим (други здесна)

   Расправа, могло би се рећи, добија планетарне размере док Михаил Шолохов упорно ћути у свом прибежишту у Вјошенској станици. Шведски истраживач Гејро Хетсо објављује податак да је – с једним Швеђанином и двојицом Норвежана – уз помоћ рачунара у Рачунском центру у Упсали недвосмислено утврдио да је Михаил Шолохов писац  „Тихог Дона”, бар много више од Фјодора Крјукова.
   Као материјал за истраживање узети су први, други и четврти део „Тихог Дона”, двадесетак прича из његових „Донских прича” и „Лазурне степе”, први том „Узоране ледине” и „Сабрана дела Крјукова” у четрнаест књига. У упоређивању текстова у обзир су узети: средња дужина реченице према броју речи, средња дужина речи по броју слова, лексика текстова и индекс разноврсности лексике. Ту се такозване кривуље Шолохова и „Тихог Дона” готово подударају, а Крјуковљева се издваја. Мерењем средње дужине речи у узетим примерцима – а реч је о укупно 10.000 реченица или 150.000 речи – кривуља у Шолоховљевом случају одступа највише 14 одсто, а Крјуковљева готово тридесетак.
   Швеђанин је, уз то, записао и ово:
   „Ако пут двојице писаца до ‘Тихог Дона’ замислимо као скромно степениште величанственог здања, онда је очигледно да се Крјуков с честим понављањем речи и сиромашним речником још налази на најнижем степенику...”

На трагу рукопису

   Као у свим пристојним детективским причама, повест о Шолохову и „Тихом Дону” добија нов заплет. Појављује се факсимил рукописа „Тихог Дона”. Под насловом „Сензација наших дана” московски публициста Лав Колодни у листу „Рабочаја трибуна” 1991. године објављује прву страну рукописа Михаила Шолохова „Тихи Дон". То је, међутим, тек почетак нове приче о нобеловцу и његовом делу.
   Професор др Миливоје Јовановић овако је то објашњавао:
   „... Затим се, након низа година, у потрагу дао московски публициста Лав Колодни, који је 1995. године објавио књигу ‘Ко је написао Тихи Дон’, а четири године касније штампао и њено друго издање, с приложеним факсимилима 125 страница рукописа, писмима и фотографијама, нађеним у приватном архиву Матилде Кудашове, супруге Шолоховљевог пријатеља Василија Кудашова. Пред излазак новог издања Колодни је открио дуго скривану тајну да је рукопис у поседу породице Кудашова а не породице Евгеније Левицке, редактора многих Шолоховљевих текстова, како се мислило...”.

Рукописи (не)горe

   Михаилу Шолохову замерано је, поред осталог, да су многа потоња издања „Тихог Дона” мењана да би се удовољило власти. Примера накнадних измена чак и поглавља има напретек. Уз то, они који кажу да Шолохов није писац познатог романа наводе и податак да у тим годинама чак ни један Пушкин (1799–1837) није могао да напише, рецимо, „Капетанову кћи” или „Пугачовљеву буну”, као што је и Лав Толстој (1828–1910) тек у много зрелијим годинама исписао „Рат и мир”.
   Лав Колодни, бранећи Шолохова, полази и од претпоставке да је можда и сам Шолохов, из непознатих разлога, спалио рукопис „Тихог Дона”. Чак је навео и пример Пушкина, односно десете главе „Евгенија Оњегина”, који је то учинио у страху од цензуре и царске казне. Наиме, тврди Колодни, Пушкин је имао разлога јер је описивао „декабристе”, претече револуције у Русији, активисте још с почетка 19. века. Он је у шифрама написао првих 16 строфа, али је каснијим дешифровањем спасено оно што се спасти могло.
   Николај Гогољ (1809–1852), не из истих разлога, бацио је у камин рукопис другог тома „Мртвих душа”. Нажалост, зато сада имамо само чудом спасене „остатке” романа. И Михаил Булгаков (1891–1940), за чије је име везана оптимистичка изрека „Рукописи не горе”, бацио је у ватру први рукопис романа „Мајстор и Маргарита”. Једноставно, као и Гогољ, палио је оно што је сматрао да није довољно добро.

   Матилда Кудашова дошла је до рукописа под трагичним околностима. Године 1941. њен муж је молио да га Шолохов „позове” с фронта како би му предао оригинал „Тихог Дона” који је после једног предратног виђења остао код њега. Шолохов се овој молби из непознатих разлога није одазвао, а Василије је убрзо погинуо. Ову „заборавност” Матилда писцу никад није опростила, а грижу савести осећао је и сам Шолохов, на шта упућују како његова одлука да рукопис „поклони” Кудашовој, тако и детаљ из сјајне приче „Човекове судбине”, везан за погибију сина главног јунака последњег дана рата. Неочекивана „власница” рукописа од тада је упорна: крила га је и од Шолоховљевих наследника, и од Колодног, помињући само с времена на време да би га продала јер јој је новац потребан за лечење оболеле кћерке Наташе.
   Колодни се послужио лукавством. Преко Савеза писаца издејствовао је за њу нови стан с телефоном и тек тада му се пружила прилика да кришом (у суштини – на превару) копира оних 125 страница чији је факсимил затим објављен. Године 1995. Матилда умире, а њена кћерка сликарка обавештава Колодног да би рукопис продала за пола милиона долара (толико, по њеном објашњењу, стаје кућа у иностранству где би се лечила) и да је један његов део већ отправила у Аустрију. Ова замисао се не остварује јер Наташа ускоро умире од рака, а рукопис је враћен из Аустрије без одговора и завршио је у непознатим рукама.

Пројекат тајне службе?

   Онда се чекало да неко од надлежних издвоји новац за куповину рукописа и свету коначно пружи прави одговор. И то се збило 2005, на стогодишњицу рођења Михаила Шолохова, кад је рукопис стигао до Руске академије наука. Плаћен је, како кажу једни, 50.000 долара, док други верују да је реч о пола милиона (зелених) новчаница. Свеједно, важно је да се, једном заувек, стане на пут оспоравању ауторства Михаилу Шолохову за сјајни „Тихи Дон”. Зато је и објављен факсимил романа, уз тврдњу многих тамошњих угледних научника да је он дело Михаила Шолохова.
   И таман кад се мислило да су утихнуле буре око „Тихог Дона”, почетком ове године појавила се студија „’Тихи Дон’ против Шолохова” чији је аутор Зев Бар-Села, руско-израелски професор књижевности. Он се, наводно, пуних двадесет година бави(о) помним проучавањем „Тихог Дона” и околностима у којима је настајао. По њему, прве томове романа написао је Венјамин Краснушкин (1891–1920), потомак козачког племства који је иза себе оставио огроман књижевни рад, већином необјављен. Иако прилично млад за толики опус, њему се то не доводи у сумњу, сумњив је (само) Шолохов, односно његове године у време објављивања првог тома „Тихог Дона”.
   Зев Бар-Села иде још даље, тврдећи да је Михаил Шолохов био само фасада за објављивање књига које су писали други. Наводно, као нижи партијски функционер у провинцији, због крупције је премештен у Москву и пристао је да ради све што је захтевала совјетска тајна служба па, ето,и да своје име позајмљује другим (нама непознатим) писцима. Можда се у догледно време утврди и да је Зев Бар-Села своје име изнајмио неком другом (писцу).
   Све у свему, никако да се стишају буре над „Тихим Доном”, односно именом његовог аутора. Важније је, чини се, да квалитет овог романа време није успело да одува.