Живот пише драме

БОЖИЋНО ЧУДО НА ПЛАНИНИ

Дали су се у бег, нису се освртали. Када је скијаш смогао снаге и куражи да ипак погледа за собом, пријатеља није било.

Кристијан Пиберл, шеф Службе трагања и спасавања у аустријском месту Гробминг у Штајерској, још један Божић провео је на дежурству. Сунце је тог 25. децембра прошле године сијало као што није недељама пре тога. Снег је коначно престао да пада, пошто је готово седам дана темељно затрпавао градске улице. Радовали су се једино скијаши. Додуше, и стазе су биле добрим делом затворене због падавина.
   Пиберл је приметио да су путеви ка скијалиштима на оближњој планини Плешницинкен од раног јутра загушени. Туристи, скијаши, сви су желели да искористе сунчано јутро. Шеф спасилаца сумњичаво је гледао ка падинама планине. Оно што они нису знали јесте да је после толиког снега умногоме повећана опасност од лавина. Снег се још није слегао, лако се покрене. Опасност је огромна, несрећа само чека да се деси. Зато је издао упозорење о повећаном ризику.
   Међутим, то није обавезивало скијаше. Пиберл је послао своје људе на стазе. Спасиоци су отишли и на оне стазе које су званично биле затворене. Било је скијаша које је ваљало упозорити на опасност. Они тврдоглавији се нису обазирали. Желели су да искористе сунчани Божић за још неколико спуштања. Сматрали су да спасилачка служба без разлога диже панику. Пиберлу су непрестано стизали извештаји о људима који се спуштају. И ништа се не дешава. Тако је било целог дана.

Око два сата после поднева однекуд с планине зачула се тутњава. Очекивао је позив после тога, али нико се није јављао. Његови људи обавестили су га да се покренула лавина на обронку планине. У питању је био потпуно дивље подручје, без обележених стаза. Нико од скијаша није се усуђивао да оде тамо. Пиберл је одахнуо. Био је то зачуђујуће миран дан.
   Било је нешто пре пет сати по подне када је по ко зна који пут зазвонио телефон у штабу спасилаца. Пиберл је нешто пре тога почео да се пакује. Дежурство му се завршавало, спремао се да крене кући. Празник је, ваљало би да га проведе код куће. Размишљао је да ли да одговори на позив. Јавиће се неко од колега. Телефон је и даље звонио. Нико да се јави. Изгледа да никога није било у просторији.

Прилично бесан, Пиберл се у два скока нашао поред апарата. Није успео да разабере шта онај с друге стране покушава да каже. Умиривао је човека, наводећи га прича мало разговетније. Цео минут му је био потребан да схвати о чему се ради. Човек је пријављивао нестанак пријатеља.
   У почетку, Пиберл није разумео где је човек нестао. Разумео је да су се двојица мушкараца скијала, а онда је један једноставно нестао. Баш некако око два по подне, када се сурвала лавина. Коначно, по опису је препознао место. Управо она падина на којој је дошло до обрушавања снега. Шта су тамо радили? То никако није могао да схвати. Није запиткивао човека, већ је само покупио податке.
   Брзо је окупио своје људе. Пренео им је оно што је и сам знао. Човек је затрпан негде горе. Веза с њим прекинута је три сата раније. Спасиоци су се загледали међу собом. Нико није смео да прозбори оно што је и Пиберлу било савршено јасно. Ако га је заиста затрпао снег, и то пре три сата, шансе да је преживео мере се промилима. Човек може да остане жив око петнаест минута, док му потраје оно мало кисеоника. И то под условом да га гомила снега није на месту згњечила. Другим речима, највероватније траже леш.
   На почетку те дивље стазе затекли су скијаша који је пријавио нестанак друга. Човек се тресао, млатарао рукама. Није успевао да објасни зашто је толико чекао, па тек онда позвао спасиоце. Тек је успео да прозбори да су почели да се спуштају, а онда је уследило тутњање. Звук је пратила огромна маса снега која се обрушавала ка њима. Дали су се у бег, нису се освртали. Када је скијаш смогао снаге и куражи да ипак погледа за собом, пријатеља није било. Сам је покушао да се врати, да трага. Без успеха. Није било никаквих трагова, место које су неколико секунди раније прешли на скијама било је потпуно чисто. Снег је затрпао све. Готово да се променио цео предео.
    Пиберл је са својим људима добро осмотрио падину испред себе. Није смео да крене у потрагу тек тако. Шта ако они покрену нову лавину? Ко ће да спаси спасиоце? Зато је послао неколико људи у извидницу. Тек када су они јавили да је снег стабилан, кренула је цела екипа. Довели су и псе трагаче. Полако су се верали уз падину.

Скијаш је тек овлаш успео да им покаже место на коме би требало да трагају. Оријентир им је било велико дрвеће. Додуше, више није било толико велико. Понегде су врхови једва вирили из наноса снега. Спасиоци су се с муком пробијали. Заставицама су означавали стазу безбедну за пролаз.
    Један од спасилаца је непрестано надзирао радио-пријемник. Тражио је сигнал одашиљача. Та справица била је обавезан део опреме сваког скијаша у тим крајевима, управо због лавина. Одашиљао је таласе, па би спасиоци лако могли да га лоцирају. Пиберл је одахнуо када му је онај скијаш рекао да су обојица имали одашиљаче. Остало је да ухвате сигнал. Само, нико није знао испод коликог слоја снега је затрпан онај несрећник. Можда сигнал једноставно не може да се пробије? Пријемник ништа није хватао.
   Пиберл је погледао висиномер. Били су на више од 2.000 метара надморске висине. Температура је била веома ниска, а чинило му се и да пада сваког минута. Знао је да са истим тим минутима опада и шанса да скијаша нађу живог.
   Више од сат и по провели су у бескорисној потрази. Тек онда је преживели скијаш препознао неки гребен, који је чудом остао незатрпан. Био је готово сигуран да му је пријатељ негде у близини. Спасиоци су тражили трагове. Нигде ничега. Свуда само снежна белина, као да вековима нико није туда прошао. Онај с пријемником правио је све веће кругове.

У једном тренутку, справица је запиштала. Као да је ухватила сигнал, па га поново изгубила. Сви су се сјатили на то место. Оператер је кружио, покушавао поново да успостави везу. Пролазили су минути. Сви су били укочени, без иједног покрета. Чак су се и пси умирили, шћућурени крај водича. Онда је пријемник поново запиштао. Сигнал је био све јачи. Коначно, одредили су место на коме би могао да се налази затрпани скијаш.
   Спасиоци су копали као суманути. Нестао је и страх од нове лавине. Рупа је била дубока готово метар. Пиберл је у једном тренутку наредио да стану. Учинило му се да види нешто. Наставили су полако. Убрзо се указала шака. Потом остатак руке. Деловала је потпуно смрзнуто. Спасиоци су били готово сигурни да је човек мртав. Лопатали су даље. Пиберл их је поново зауставио. Учинило му се да види нешто. Као да се шака померила. Један прст. Потом још један. Прсти су се скупили у песницу. Жив је! Скијаш је ипак жив!
   Копали су још брже него на почетку. Ваљало им је што пре да изваде несрећног човека. Неколико минута касније и глава је испливала из снега. Приметили су да човек дише. Плитко и споро, али дише. Убрзо су ослободили цело тело. Скијаш је убрзо био на путу за болницу.
   Нешто касније, Пиберл је чекао извештаје лекара. Они су били зачуђујуће добри. Осим хипотермије, није било повреда. Највероватније му је испред лица остао ваздушни џеп, с довољно кисеоника да човек преживи. А то се дешава једном у двадесет година. Шеф спасилаца је све описао као „божићно чудо” .