За читање и уживање - Стеван Сремац

БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА

Како која година и како који дан ближе Божићу, а мене редовно хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам, боже ме прости, хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме нико не позове. Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако не зову, ја се онда осећам некако усамљен и заборављен. Па ипак је некад боље бити и непозван, па седети лепо сву ноћ, па отпевати кроз зубе по једно Рождество твоје, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић да му буде полаженик првога дана светлога празника рождества Христова.
   Јован Максић био је поштен човек и ја не говорим то онако напамет. Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, што и дању и ноћу спава, ниједан вам неће моћи казати да га је ухватио у недозвољеном послу. Једном речју, поштен човек. Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. Како здравље, говораше кад хоће да изврши операцију, како жена, деца, како пазар?, а мајстор одговори: Пазари се, пазари; ех, таљига се!, на шта вели Јова: Е баш ми је мило кад ти иде пазар, баш добро те ми нећеш одбити малу молбу. И онда изиђе с предлогом.
   Јован је човек од 45 година. Поштар је VI класе, а да је правде у свету, како сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште. Али одавна је овладала несрећа; где год се окрене, а он среће нема, него га тера баксуз откако памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова. Тако је у школи много пропатио од клевета, сумњало се почешће на њ за неку изгубљену ствар и стога је школовање оставило врло тужне и ружне успомене у њему. Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту извукао више батина него дорат из штале му. Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако још и данас једнако пијуцка из њега. Стога је још из ранога детињства постао песимиста. Од неправде је много претрпео и у гимназији. Опет су многи професори имали пизму на њ. Из страних језика су га увек питали неправилне глаголе, а из рачунице правило трајно. На испиту су га обарали и он је три разреда учио шест година; седео је у последњој скамији и био меланхоличан. Напослетку, сит неправде, а жедан науке, за коју је живео, мораде напустити школу. Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба вајда за увређен понос, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје повишице и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био.

А то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге док му га је израдила: тетка, стрина, стриц, неки далеки рођак чије су име и звање често с поносом спомињали и мати – све је то спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули јер га, јадник, није имао. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као неки памфлет.
     Мати га је јако волела. Свакоме је говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу. Али она ће свим силама радити да га изведе на пут. И доиста му је чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан анатомски рашчерупа, да види какав је изнутра. А мати га гледа само, па ужива. Ако бог само дâ нани дана, радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће тебе послати за медиционара, рекла би му пуна задовољства, гледајући га како се удубио у посао па брижљиво разгледа рашчерупаног пајаца. Али човек налаже, а бог располаже, и наш мајкин медиционар запе, па ни макац. Место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине), он запе у нижим разредима неких шест година и стога се и нађе у казначејству.
    Као практикант понашао се примерно, био пун такта. Преписује лепо и тачно, изради све што му казначеј да и овај је њим задовољан, а тако и публика. Вредан ко кртица, миран ко бубица. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту не би ни Јова остао без исета, па се од тога бакшиша могао пристојније одевати. Био је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао такорећи целога века, где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.

У кондуити му је стајало да је марљив и да се изврсно може употребити за препис ако научи боље где треба метати запете и писати велика слова. То се тако понављало десетак, петнаест година док се није најзад досадило и шефу и Јови. Јер Јова је изгледао сам себи као онај што једнако само окреће рингишпил: све око њега јури и вози се, а он запиње и отаљава за другога. Виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у смелије авантуре. Реши се, наиме, да сам себе аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је сео за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му да је отпуштен.
   – Зар без саслушања? – чуди се Јова.
   – Узми капу па ћути! Недајбоже горе!
   – Ја ћу тужити! – храбри се Јова и плаши шефа, a овај вели:
   – Не гули коре да не буде горе! То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и поклоне и јабуке место господина начелника или министра? Да вараш гејаке и да им обећаваш нешто?!
   – Није истина! Кад је то било?
   – Море, зар је једаред? Да јесте, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И да је само то...
   – Е па, оно треба само један да викне: Уа!
   – Није то, брате Јоване, Уа! него ти си ударио и у шпекулације. Знамо ми све! Постао си лиферант! Придижеш канцеларијски материјал кâ јазавац кукуруз, па га после продајеш! Зато ћути па иди; фали бога што се само на том свршило!
  – Па јесте, мале лопове вешају, а великима ордене прикачују – вели Јова јетко, узимајући шешир и кривећи га на десно уво.
    – Шта ћеш, тако је то у овом свету – слеже шеф раменима.
   – А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да одем и да копам; нисам да тестерим дрва, а за писање, е па, писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, оће много шта да чује свет. Оћу да потражим ступце од неких новина. Па ће и господин шеф Тодор да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари...
   – Па молим те – умирује га Тоша шеф – ти то мени, кâ да сам ја министар па те ја отпуштам. Није ме ни пито, ако ћеш ми веровати...
   – Ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво. Ја сам арнаутска сорта! – вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији, a Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши унyтpa.
   – Да није аванзовао господин Јова? – пита Аћим шефа.
   – Аванзовао с коња на магарца!
   Тако Јова напусти канцеларију и дугогодишњу чиновничку каријеру. Нашавши се на улици, он се не збуни, него отвори адвокатску канцеларију код једног пушкара у дућану. Пола дућана је држао пушкар, а пола Јова. Писао је облигације, тужбе, жалбе, а понекад и неко надгробно слово. Он добије податке из живота, као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више успеха, како кад. Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево зашто. Затим следују примери и похвале мртвом и утеха живим. Чим неко доброга стања умре, одмах полете наследници (који ће се парничити због наследства, па ће им требати доказа да су му они били ближи) код Ристе у дућан и отимају се ко ће пре добити слово, а Јова има готов шаблон, па пише по њему. То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и пофатао му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао надгробна слова и конкурисао Јови. Овај је осетио да му се умалио приход, али дуго није ухватиo откуда то. Кад је дознао, он се иселио од Ристе и, место једне сталне канцеларије, имао је неколико филијала по механама где сељаци свраћају. Купи туце хартије па остави у тој и тој механи и то му је једна канцеларија. И док Јова пише молбу или жалбу, сељак седи и с њим троши пиће; зато је сваки механџија радо примао господин-Јову адвоката. А он седи и вреба сељака као паук муву.

Тако је радио неко време и трошкарио се. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису знали шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању да је Јову мало ко и тражио. Приходи му се ужасно умањише и он се тужна срца увери да нема ништа без државне службе, па се опет тамо ућушка.
    Опет се обрете међу практикантима као стари Југ међу Југовићима. Само да се нађем за државним јаслама! С дугачког практикантског стола размишљаше у коју струку да пређе и где би могао брже напредовати. Као Херакле на раскрсници: хоће ли трновитом стазом добродјетељи или оном утрвеном и цвећем посутом стазом. Напослетку се реши да удари овом последњом. Неколико дана после тога читала се изјава да прелази у странку која је на влади. Одавно, вели, посматра рад свију политичких странака и досад се није уписао ни у једну нити је потпомагао стога што је хтео да их хладно проштудира и процени и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ одавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, која је једина у стању да Србију доведе на њен прави степен. Споменуо је после и сјајну круну Душанову и Цариград и јуначкога Милоша Обилића, мученика цара Лазара и проклетога Вука Бранковића, а завршио је подужу изјаву тим да ће и он својим слабим силама радити да се идеали Србинови што пре концу приведу и зато позива сваког слободоумног и поштеног Србина да следује његовом примеру.
    После је послао Јова и неколико дописа. Учинио је сем ових књижевних радова и других неких услуга. Три пута је сведочио онако како су то партијски интерес и дисциплина захтевали; гласао је кад је требало и редовно ишао у кафану коју држи човек од владајуће партије.

Ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао. Остао је где је и био. Увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници – неблагодарни народ не сећа их се. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа, вели. Поради и сам и преко пријатеља, дигне ужасан дундар и вику и то му, богами, помогне. Буде премештен у поштанску струку. Међу слепцима ћорав краљ, рече кад га запиташе што је променио струку. Добио је и класу, па ту остао неких 15 година, тако да је већ изгубио наду на аванзман. Владе се мењале и ко ти све није постао начелник и министар, а Јова једнако поштар VI класе; запао ту као коњ у макишком блату. Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји. Није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова налази, па се вајка што је толико новаца, времена и здравља упропастио за своју партију.
   Али време лечи сваку рану и Јова се помирио са својом судбином. Постао је филозоф и није више гледао само на оне пред собом, него и на оне за собом и то га је тешило. Тако сад без одушевљења и полета отаљава посао у пошти. Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се охладио и разочарао и није веровао ниједним новинама више него само званичним. Чита тако, па тек узвикне: Ене, ала овоме упаде секира у мед са све држаљицу! Ко ће сад с њим!

Стеван Сремац (1855–1906) био је један од наших најзначајних књижевника из епохе реализма. Прва прозна дела објавио је у „Босанској вили” 1888. године под псеудонимом Сенћанин. Прославили су га романи – још од средине прошлог века прилагођавани за филмско платно: „Ивкова слава”, „Поп Ћира и поп Спира”, „Зона Замфирова”, и приповетке: „Вукадин”, „Ибиш-ага”, „Бури и Енглези”. За цивилне заслуге у просвети и књижевности одликован је ордењем Светог Саве III и IV степена.

    Затим би ишао редовно на кафу. Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до канцеларијског времена разговарао с друштвом, Милом Мутавџијом и Цветком Дивизијарем (писарем из дивизије). Претресу све и сва.
    Говоре о тројецарском савезу; о величини и исполинском напретку Русије; о државној ергели у Љубичеву; о кућама од четрнаест и шеснаест спратова у Америци, или претресају о додацима конзулским. Ту се и заваде и опкладе, а првога који наиђе позивају да им пресуди.
    Говоре о старим јегерима, роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о бомбардирању Београда, о репарацији државног брода за који су нам, како је Јова читао у новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују. А Миле и Цветко зину па га слушају, а овај наставља или почиње друго нешто, опет тако важно.

Ето тако је проводио време Јова пре подне, до осам часова, кад почиње канцеларијско време по свима краљевско-српским надлештвима. После подне би, чим кашику из уста баци, хитао, да се све батргао да што пре стигне у кафану, да поигра мало жандара. Играо је најрадије с неким Швабом Кристијаном што прави штирак и сапун за вађење флека из хаљина.
   – Јел’ ту фабрика? – пита Јован улазећи у Настину кафану.
   – Ооо, ја тошла, тавно! Ја тошла – смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио.
   – Оћемо ли, фабрико?
   – О, ја, да играмо. Али нема крадиш жандарм? – условљава Кристијан, јер Јова је ужасно волео да збуни Швабу па да краде жандаре.
   – Боже сачувај! Шта је било, било, а сад ћемо поштено – вели Јова, па намигне на Насту. – Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби? Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски можда!
    – А, ти јуче крадила много! – смеје се Шваба.
    – Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају.
   – О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба твоје жене. Доста једна! Не треба ваша жена.
    – Али мени треба твоја, Швабо.
    Али Шваба се није љутио. По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако су се један другом ванредно допали као сродне душе. Шваби је ласкало што се тако брзо и добро упознао с једним краљевско-српским беамтером, да је с њим на ти; а и нашем Јови допало се све код Швабе и његова женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба говори српски или кад се мало наљути па псује српски. А погодан му је био ваљда и стога што га је могао до миле воље товарити пред друштвом. Јер Јова је био шаљивчина, волео је да задева; па кад се задева са Србином, онда бива свакојако, час натовари, час буде натоварен, али кад Швабу задева, онда му је извесна победа. Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више. Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба, а наш матерњи језик пун је таквих финеса да још мало па нећемо један другоме смети ни бога назвати! Тек ће му Јова рећи: Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци? А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад се запали, никако не може, па изађе нешто десето. Е, тога смеха онда! И то тако сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи.
    – У шта играмо, Швабо?
    – Са једна кафа!
    – Е па плати, Швабо, кафу, па узми једне старе карте, па се учи с твојом Швабицом, а кад добро научиш, онда дођи, да се не брукаш!
   – О, ја видила; господин Јова крадила данас и јуче и увек. Прави комедије, а ја не гледала, а он крадила – прича Шваба смејући се од срца, а Јова се полако на прстима врати од врата, па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим.
   – А ко платила моја кафа, Швабо?
   – Ја платила, а ти пила, – вели Шваба.
   – Охохо! Ама је слатка! Татлија и кајмаклија! Није ни чудо, кад је муфте! – вели Јова, па се глади по трбуху. – Да бог поживи петога џандара!

Од пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом. Седео би увек тако да издалека види шефа кад долази. И чим га спази, оставља карте, а Шваба би већ, разуме се, платио кафе и по једно винце. Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао. Тако је живео кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891.