За читање и уживање – Сергеј Довлатов

БЛУЗ ЗА НАТЕЛУ

У Грузији је боље. Тамо је све другачије. Више је пара, вина и јунаштва. Шири су замаси а длан ближе дршци ножа...

Грузијске жене су строге, страшљиве, са њима се не шали. Сви знају – барикаде бујних трепавица су неприступачне.

У Грузији нема климе. Има само сунца и сенке. Лети су сенке краће, зими – дуже, и то је све.

У Грузији је боље. Тамо је све другачије...

Стежем у руци зарђало перо. Прсти ми дрхте, коче се од страха. Јер инструмент је сувише груб. Зар ја да напишем твој портрет! Твој портрет, Бокучава Натела!

О Натела! Ти си пехар на пиру брадатих и снажних! Ти си гутљај изворске воде после туче! Ти си тужна мелодија, долетела кроз незнани прозор! Ти си пљусак што нас је задесио у планини! И дрво, под којим смо се спасли од пљуска! И муња која је дрво разнела у иверје!... Ти си младост прекрасне земље!...

Сваког јутра Натела разгрће тешке воде Арагве. На обали остаје сарафан, притиснут каменом, сат и летње ципеле.

Натела плива даље, издајнички се белећи под водом. Тихо шуме на обали жбунови грожђа изабела. А за жбуњем у тај мах кипе страсти. Тамо већ дуго чучи Арчил Пирадзе, зоотехничар.

Пре сат времена Арчил Пирадзе изашао је из куће.

– Арчиле – рекла му је старица Кеке Пирадзе – ја те чекам. Патим кад те нема. Гледај, пљунућу на трем. Док се осуши, ти да се вратиш.

– Добро – рекао је Арчил.

Старица је пљунула и ушла у кућу. Онда је њен син почео да дејствује. Испод трема је извукао зарђалу пушку. Онда ју је напунио и упутио се ка реци.

Сада чучи и чека. Најзад се склапају воде Арагве. Натела корача по глатком камењу...

Има ли шта лепше на свету од те слике?! Како је Арчилу Пирадзеу то да гледа?! Арчилу, који губи разум и од гипсане статуе која представља коња?!

И тада се Арчил Пирадзе маша своје зарђале пушке. Подиже је све више и више. Затим повлачи ороз.

Дим се полако развејава, прасак се утишава. Утишава се и далеки одјек у планинама.

– То сте опет Ви, Пирадзе? – строго говори Натела. – Тачно сам знала. Докле ћете више?! Одавно сам вам рекла да нећу бити ваша жена. Зашто то радите? Зашто сваки дан пуцате у мене? Већ сте једном одлежали петнаест дана за силовање. Није ли вам доста, Арчиле Луарсабовичу?

– Постао сам други човек, Натела. Не верујеш ми? Уписао сам факултет. Штавише, ја сам студент.

– У то је тешко поверовати.

– Имам свеске и књиге. Имам уџбеник под називом „Хемија”. Хоћеш да погледаш?

– Подмитили сте неког?

– Замисли, нисам. Бесплатно сам ванредни студент.

– Драго ми је због Вас.

– Па врати се онда, Натела. Све ћеш имати – грамофон, фрижидер, краву. Путоваћемо.

– Чиме?

– Вртешком.

– Не могу. И поред све очараности Вама.

– Променио сам се! – ускликну Пирадзе. – Учим. Тешким радом све стичем, Натела!

– Не могу. У Лењинграду ме, авај, чека постдипломац Рабинович Григориј, дала сам му реч.

– И ја учим за постдипломца. Прочитаћу много књига. Може се рећи да сам једну већ прочитао.

– Како се зове?

– Зове се… приповетка.

– И више никако?

– Зове се – Серафимович!

– Ја лично више „импонујем”  Толстоју – рече Натела.

– Прочитаћу његове књиге. Нека не брине.

– Тихо! – рече Натела. – Чујете? Иза жбуња допиру нежне речи:

Ти ми рече – не!

И по снегу, ах, по снегу, оде.

Суров беше одговор твој

Ноћ у мучењу,

ах, у мучењу прође...

Путем је лагано ишао кино-оператер Гиго Зандукели са трофејном ваздушном пушком. Тридесет шест година оружје је одлежало у земљи. Дрвени његов кундак пустио

је младице. Из цеви је штрчала георгина.

Угледавши Нателу и Пирадзеа, Гиго се заустави. Ваздушну пушку сада је држао подигнуту.

– Дошли сте да ме убијете, Гиго Рафаелевич? – упита Натела.

Поносим се неотуђивим правом да гледам за тобом. А твој осмех сматрам срећом!

Сергеј Донатович Довлатов (1941–1990) руски је писац рођен у граду Уфи, у Башкирији (Руска Федерација). Студирао је фински језик у Лењинграду. После избацивања са факултета, упућен је на служење војног рока као чувар у поправној колонији у Републици Коми. Према речима нобеловца Јосифа Бродског, одатле се вратио „као Толстој с Крима, са свитком прича и извесном ошамућеношћу у погледу”. Сели се у Талин, где ради као новинар за лист „Совјетска Естонија”. Године 1976. вратио се у Лењинград, а 1978. са породицом емигрира у Њујорк. Управо тамо стиче светску славу „прозаисте опорог хумора у апсурдним приликама” збиркама прича „Невидљива књига”, „Соло на андервуду”, „Компромис”, „Зона”, „Наши”, „Кофер”... Прича „Блуз за Нателу” део је збирке „Демарш ентузијаста”, објављене 1985. године у Паризу са Н. Сагаловским и В. Бахчањаном.

– Малчице – одговори Гиго.

– Ко шта ради, сви би мене да убију. Те Ви, Арчиле, те Ви, Гиго! Само постдипломац Рабинович Григориј тихо пише своју дисертацију о сипама. Он је прави мушкарац. Дала сам му реч...

Ту се умешао Пирадзе:

– Ко је теби дао право, Гиго, да убијаш Бокучаву Нателу?

– А ко је теби дао то право? – упита Зандукели.

Истовремено се разлегоше два пуцња. Ломљава, дим, звонки одјек. Затим, жалостив и прекоран Нателин глас:

– Молим вас, немојте да се свађате. Будите пријатељи, Гиго и Арчиле!

– Заиста – рече Пирадзе – чему сувишна крв? Није ли боље попити боцу доброг вина?!

– Молим лепо – сложи се Зандукели.

Пирадзе извади из џепа „унуче”. Зубима је откинуо лимени чеп.

– Напунимо чаше! – рече он. Забацивши главу, Пирадзе је са задовољством испио. Предао је бочицу Гигу. Он није чекао да га моле.

– Штета што немамо закуску – рече Арчил.

– Ја имам један лук – обрадовао се Зандукели – држи. Понео сам га са собом за случај да ме ухапсе.

– У твоје здравље, Рабинович Григориј! – рекоше, испијајући наискап.

Две недеље су тако брзо пројуриле. Завршио се одмор. У нашем индустријском граду тесно је и влажно.

Сутра ће се у једном пројектном бироу инжењерка Бокучава надносити над таблом за цртање. Њене преплануле руке са заносом ће гледати младе, а такође и старе колеге.

Натела је ишла низ перон. Остала је најзад за њом лупа точкова и мирис станичне чађи. Заборављен је насип под прозором. Заборављене тамне избе. Заборављени босоноги дерани који су гледали за возом.

Девојка је нестала у гужви, а ја сам тврдоглаво ишао за њом. Ишао сам иако сам већ одавно изгубио Бокучаву Нателу из вида. Ишао сам, јер припадам великом роду мушкараца. Знам да сам груб, слеп, неуредан, прорачунат, сумњичав, дебео, циничан – ићи ћу до краја.