High Tech

БИОХАКОВАНИ НЕУРОСАУРУСИ

Рачунари који помажу жртвама озбиљних несрећа да поврате говор, слух или да проходају нису новост – али како рачунари уграђени у мозак читају мисли и испоручују их на спољашњу меморију?

Неки људи сматрају да око нас има превише технологије. Ако размислимо о интернету, који се лукаво увукао чак и у спаваће собе и купатила, вероватно имају право. Чак и они који избегавају коришћење паметних телефона, и даље не могу да побегну продуженој руци технологије: рачунарски чипови су уграђени свуда, од аутомобила које возимо, преко њива са којих добијамо хлеб, све до вратова наших кућних љубимаца. Но, ствари ће се можда ускоро приближити стварности из дистопијских дела научне фантастике. Наиме, Илон Маск је најавио пројекат „Неуралинк”, с циљем да у мозгове потрошача угради микрочипове који путем мисли остварују везу с рачунарима.
    Али, такве технологије постоје већ дуже време. На пример, низови електрода усађују се у мозгове пацијената који болују од епилепсије да би се боље испитивала – или чак и предвидела – неуролошка активност која доводи до напада. Слично томе, надраживањем дубоких делова мозга помоћу усађених уређаја одавно се лечи Паркинсонова болест. Ту су и људи које пате од парализе услед оштећених живаца – оних који више не преносе сигнале од мозга до мишића. У том случају чипови усађени у мозак такође обезбеђују техничко решење, откривају и преносе нервне сигнале и пацијентима поново дарују осећај додира, сложене покрете, или чак преносе њихове мисли на рачунар, омогућивши им да разговарају. Каква је то онда „топла вода” коју Маск измишља?
    Његов план је уградња имплантата са „блутут” технологијом у људски мозак, да би особе с инвалидитетом повратиле моторичке и сазнајне функције. „Неуралинкови” уређаји су сићушни чипови повезани с органском мрежом неурона путем хиљаду танких жица (десет пута тање од људске длаке). Уграђивао би их робот настао у агенцији „Дарпа” Министарства одбране САД, избушивши рупу од два милиметра у лобањи, превезавши оно што је потребно у њој и запушивши рупу самим чипом.

Премошћавање размишљања

    Иако на хартији делује уредно и човечно, Маскова замисао разликује се од досадашњих технологија у неколико веома важних тачака. Прво, уређаји би се бежично повезивали с апликацијом за паметне телефоне. Друго, вештачка интелигенција би надзирала све процесе. Треће и најважније, она би „премошћавала” људске обрасце размишљања, односно служила би као посредник између мисли и уређаја, уобличујући их у речи и говор. Теоријски гледано, такав систем би, на пример, користио жртвама можданог удара које успевају да визуелизују оно што желе да кажу, али немају способност да то преведу у речи. Или, по Масковим речима, „организам би постигао симбиозу с вештачком интелигенцијом”.
   Не треба ни спомињати могућности за злоупотребу таквог система када су творци и власници такве технологије у питању – довољно је сетити се нуклеарне енергије и нуклеарне бомбе. Имати у рукама систем који чита нечије мисли или повећава сазнајне и друге способности и ствара „суперљуде” у симбиози с вештачком интелигенцијом – сигурно је велико искушење за сваког психопату, а у свету најбогатијих и најмоћнијих њих има напретек. (На страну то што је бежично повезивање, које технологија користи, добро познато чак и средњошколским голобрадим хакерима.)
    „Могући напади на мрежи који циљају ’Неуралинк’ укључују ’спуфинг’ (слање лажних података са кривотворених правих адреса ради крађе правих), ’снифинг’ (пресретање и шпијунирање везе преко лажне мреже) или, једноставно, ометање података које је веома тешко спречити, а може да има кобне последице”, објашњава Давид Старобински, истраживач с Универзитета у Бостону.
  Наравно, поставља се и питање како предвиђена вештачка интелигенција обавља свој посао, колико је поуздана и шта се догађа ако некад „забагује”. Старобински на то каже да је предност у томе што је читав систем аутоматизован.
   Дакле, више није под надзором лекара, већ алгоритама. Зато се не зна који ће се подаци прикупљати и да ли ће моћи да мењају људско понашање. Биохаковање није ново, али на овом ступњу постаје много озбиљније.

По избору потрошача

    С друге стране, постоје и многе „нетехничке” препреке и бојазни с којима се треба изборити. Једна је то што је сваки мозак јединствен, пошто је кроз сопствена искуства развио тачно одређене обрасце рада. Чак и основне одреднице као што су „горе” и „доле”, или неке речи, не морају да подразумевају исте мождане активности у мозговима различитих људи из различитих култура.
   За сваки појединачни случај треба тачно знати шта која активност у мозгу значи, пре него што се угради чип који их чита и тумачи.

   Ту је и практична брига у вези с материјалом од којег се праве чипови. У унутрашњости мозга има реактивних хемикалија и мноштво електричне активности. Како и чипови морају да буду довољно реактивни да би прочитали ту активност, питање је колико ће материјали бити издржљиви и дуговечни. Сходно томе, тешко да би жице једном спојене с неуронима могле тек тако да се „превезују” и мењају без страшних оштећења.
    На крају, над свиме се надвија и етичко питање. Једна слична технологија генског мењања људских заметака да би се спречила урођена обољења (о којој смо писали у „Политикином Забавнику”) већ је дигла много прашине, пошто су научници схватили да, осим „гашења” гена који утичу на појаву рака и срчаних болести, исто тако могу и да се „упале” гени за натчовечанске интелектуалне способности или за изглед „по избору потрошача”.
   Технологија која стоји иза овог пројекта толико је напредна и величанствена да већина људи сада тешко може да схвати њене могућности и последице. Но, и даље је подједнако и рањива и опасна. Зато се чини да смо још далеко од тачке у којој ће бити практичније користити рачунарски мозак, него свој.

Број: 3694 2022.
Аутор: Припремио Срђан Николић