Живот пише драме

БЕКСТВО ХРАБРЕ МЕРИ

Индијанци су напали село и поробили мештане, међу којима је била млада Енглескиња с двоје деце

Француски и индијански рат био је у пуном јеку 1755. године. Сукоби су пламтели у колонијама у Северној Америци и мирна места била су све ређа. Колико-толико уобичајен живот водили су житељи мале заједнице у долини Њу Ривер у Вирџинији.
    Мери Дрејпер, кћерка ирских досељеника, скућила се у малој насеобини с мужем Вилијамом Инглсом. Мештани дотад нису страховали од напада Индијанаца. Дешавало се с времена на време да прођу овим делом долине, али само да би наставили даље на југ, где су ратовали са супарничким племенима.
  Све се променило 30. јула. Шеснаесторица припадника староседелачког народа Шони, који се борио на страни Француза, обрушили су се на мало место.
   Убили су пуковника Џејмса Патона, Мерину мајку и нећаку. Вилијам Инглс је за длаку избегао смрт, побегавши у шуму и оставивши нападачима беспомоћну жену и два мала сина.     Уместо да их побију, одвели су их у заробљенике, са све Вилијамовом сестром и комшијом, те коњима натовареним пленом.

Пред њима је био мучан пут. Готово месец дана требало им је до одредишта – града Шаноа. За све то време, заробљеници су, поред телесне исцрпљености, непрестано осећали ужасан страх и неизвесност.
   Кад је поворка била на километар од града, започет је стари обред: везане белце су приморали да прођу између два реда постројених Индијанаца, који су их бесомучно ударали. Заробљенике су касније раздвојили. Мериног старијег сина Томаса одвели су у Детроит, а судбина оног млађег остала је непозната.
   Мери је тако остала без породице, у непознaтом граду. Чинила је све што може да би преживела. Шила је кошуље од платна које су Шони набављали од француских трговаца, а заузврат је добијала храну. Помагала је Индијанцима у многим пословима.
  Након три месеца премештена је у заједницу Бог Боун у Кентакију, где је правила со. Ту је упознала жену која је остала позната као „холандска старица”. Мери ју је већ дан по доласку наговорила да окушају срећу и пробају да побегну. Индијанцима који су их надгледали објаснила је да желе да оду до шуме и наберу дивље грожђе.

Мери се грчевито трудила да се сети којим стазама је прошла у јулу, кад је пала у ову несрећу. Понеле су само два ћебета, нож и секиру. Запутиле су се на север, пратећи ток реке Охајо. У почетку су журиле јер су претпоставиле да су отмичари кренули у потеру. Индијанци, напротив, нису придали велику важност њиховом нестанку. Били су уверени да су их растргле звери у шуми, па су одустали после неколико сати.
   Пет дана касније, сапутнице су наишле на напуштену колибу. Ту су могле мало да се одморе. Испред је био усамљен коњ, а унутра су нашле кукуруз. Натовариле су животињу залихама и наставиле. Коњ, међутим, није дуго издржао, па су две жене наставиле да савладавају природне препреке без помоћи. Мада нису умеле да пливају, некако су прешле више од 140 потока и река. Тамо где је раздаљина од обале до обале била предугачка прелазиле су је на импровизованом сплаву. Успут су скупљале јестиве плодове и трошиле залихе кукуруза.

Стање се знатно погоршало у новембру, кад је захладнело. Биљке више нису рађале, па су жене приморане да једу мртве животиње које су успут налазиле. Више пута су унаоколо чуле индијанске ловце. Глад и хладноћа полако су узимале данак. У часовима очајања, Холанђанка је покушала да убије сапутницу да би се нахранила њеним остацима. Мери ју је одговорила од сулуде замисли и обећала јој да ће јој њена породица дати новац кад се врате.
    Убеђивање није помогло. Холанђанка је поново насрнула на њу, али Мери је успела да побегне и настави пут сама. До куће пријатеља Адама Хармана стигла је 1. децембра, 42 дана од поласка. Чим се опоравила, кренула је у потрагу за мужем и убрзо су поново били заједно. Живот на старом имању није био могућ. Због страха од нових напада селили су се више пута.
  Добили су још четворо деце. Син Томас, који је отет с њом, вратио се у Вирџинију тек после тринаест година, након што је индијанској породици која га је одгајила плаћен откуп. Говорио је само њиховим језиком и било му је тешко да се уклопи у нову средину. Прошле су године и године док се није поново осетио као код куће. Касније је постао поручник.

О Мерином тешком искушењу књигу је написао њен син Џон Инглс, рођен 1766. Прича је надахнула неколико књига и филмова, а на више места у Сједињеним Америчким Државама подигнути су споменици посвећени овој одважној жени.