Лице и наличје нужног зла

БАЛАДА О НОВЦУ

О њему од памтивека мисле сви – богати и сиромашни, лопови и честити грађани, расипници и циције... Каква је моћ новца? Која је тајна његовог умножавања? Да ли је он обећање среће или корен сваког зла? Зашто је један комад хартије безвредан, а други драгоцен?

Пре појаве новца људи су у свакодневном животу користили робну размену: за потребна добра давали су стоку, јечам, со, оружје... Мада су рибари пристајали да мењају рибу за крзно, радије су узимали сребро. Тако су племенити метали постали основа за прављење новца, али то се није догодило одмах. Рецимо, у древном Египту и даље је коришћена трампа, док су се велике количине злата одлагале у ризнице и пирамиде.
  Први новац појавио се као последица трговине на границама малоазијских држава. Херодот пише да су краљеви Лидије крајем 8. века п. н. е. први трговали на мало и ковали новац од електрума, смесе злата и сребра. И у осталим областима где је трговина напредовала правио се новац: у Грчкој – драхма, обол; у Персији – дареикос; у Македонији – статер; у Риму – ас, унција, семис, тријенс, денаријус, солидус... Новчићи округлог облика (да би лакше ишли из руке у руку) рађени су по унапред утврђеној тежини, са одређеном шаром, а владар је јамчио за њихову вредност. На малим површинама стручњаци су остваривали права ремек-дела, која су некад и потписивали.


   Најстарији новчићи на аверсу (предњој страни), имају главу вола, па зато реч „стока” у неким народима означава благо. У старој Грчкој сваки град-држава имао је свој новац с посебним знаком, који се мењао често зависно од победа, уговора или неког догађаја којим се заједница поносила. Од времена Александра Македонског уведен је обичај да се на новчићима израђују портрети владара из профила, као доказ владарске славе. Кад се грчки утицај проширио на Исток, на персијским кованицама нашли су се иправо Александрови портрети, лик Буде у грчком оделу, Зевс поред индијског слона... Али, владаре чувене по злу народ није хтео да гледа сваког дана. На пример, после смрти тиранина Калигуле сав новац с његовим ликом повучен је из оптицаја и претопљен.
   Одувек су израда и употреба новца пружале могућности за преваре. Поликрат, тиранин са Самоса, 540. године п. н. е. подвалио је Спартанцима тако што им је дао новац од лажног злата. Осим њега, многи расипни владари стављали су бакар у златнике надајући се да то нико неће приметити. Ни обични људи нису били мање досетљиви: они су са златника стругали и по неколико милиграма злата, што је с временом постало видљиво.
   Ипак, Атињани су се борили да одрже вредност новца. После поделе Римског царства, кад су вратили свој утицај у Византији и Цариграду, њихов „безант” важио је неколико векова за стабилан и вредан новац. У Риму је пак било обрнуто: са златника и сребрњака прешло се на бакрене кованице. Али, чак и кад је имао 95 одсто бакра, а остатак сребра, новчић се називао сребрњаком. Тај „лош” новац био је у свакодневном оптицају, док су вредније примерке власници закопавали и крили. Ако су морали да беже пред непријатељем, благо је остајало у земљи све док га археолози у не открију. Према тим римским новчићима препознати су многи споменици који су уништени и нестали, а описани су у рукописима.
   Оскудица није заобишла ни војску. Пошто су војници уместо плате добијали намирнице и имања, више нису марили за ратне подвиге. Постајали су сељаци. Дакле, једно је сигурно – како су се златници тањили, стругали, турпијали, тако је и царство нестајало!

Повратак злату

  За разлику од варварских краљевстава, где се златни новац чувао само за велике послове, у 4. веку цар Константин ковао је солидус, новац од 4,48 грама финог злата. Народ, који је морао да плаћа порез (јер су га у противном чекале физичке казне), није обраћао пажњу на лепоту новца, али странци јесу.
  Пошто су нову вештину научили од цивилизованих народа које су покорили, Арапи су, по узору на солидус, почели израду новца са цитатима из Курана. До злата за његову израду долазили су пљачком персијских ризница, египатских пирамида и сиријских цркава, као и из рудника и река. Благо су преко Сахаре караванима допремали у ковнице Кордобе, Каира и Багдада. Због краснописа њихови златници постали су веома цењени. Већ у то време постојале су и неке врсте банака које су давале новчане потврде „сак” или „чек”. Рецимо, трговац у Мароку могао је да уновчи чек издат у Багдаду, удаљеном 4800 километара.
 Због слабе производње и бројних пљачки у средњовековној Европи завладала је оскудица злата. Поред тога, глад и епидемије куге утицали су да буде мање купаца, мање робе, мање новца... Међутим, од 13. века развој градова и трговине проширио је новчану привреду и појаву нових валута. У Венецији, Шпанији, Француској, Немачкој ковали су се fiorino (одатле форинта), дукат, цекин, franc d’oro (одатле франак), а у нашим крајевима динар, динарић, перпер...
  Највише новца – од зајмова и пореза – имали су краљеви, а трошили су га на вођење ратова и раскошан живот. Да би задовољили своје неумерене прохтеве, неки се нису устручавали да у промет пусте и „црни новац”, који је осим бакра садржао и бронзу. Кривотворење новца везивало се за многе владаре, посебно за Филипа IV Лепог, којег је Данте оптужио за похлепу, трговачки порок недостојан краља. Право да кују новац са својим жигом имали су и кнежеви и властелини, а пуштали су га на тржиште сваке године пред сајам. Поред њих, богатством је могло да се похвали свештенство, које је примало прилоге од верника, а продавало „опросте греха”.
    Полако али сигурно новац је улазио и у село. Мада сељаци нису често у рукама држали златнике и сребрњаке, слушали су звецкање ситних новчића „суа”. У том звуку као да су чули речи: „Ко око врата кесу има, не може се наћи на вешалима!” И заиста, у несигурним временима новац се показао као вредност на коју људи могу да се ослоне. Из тих разлога покушавали су на све начине, па и оне празноверне, да га умноже: пљували га, носили око врата као амајлију, бацали у бунар да им испуни жељу... Осим тога, новчиће су користили и као лек – привијали су их на болна места, а оне са сликом распећа и Богородице гутали.
   Почетком 14. века појавиле су се прве залагаонице на италијанским тезгама званим banchieri (одатле реч „банка”). Пошто се на улог добијала камата, народ је почео да вади новац из чарапа и сламарица, а ко није имао уштеђевину, могао је да узме позајмицу. Црква, која је зеленаштво сматрала грешним, препустила је банкарство Јеврејима, али је под притиском јавности ублажила свој став. У наредном веку отворене су банке широм Европе, а прве претече модерних банака држала је чувена породица Медичи из Фиренце.
   У 15. веку, као последица освајачких похода, у Европу је почела да пристиже „река злата”. На обалама Африке Португалци су урођеницима давали робу: предмете од стакла и бронзе, со, шкољке, вино, а узимали злато, од којег су ковали новац escudis и cruzados. Откривши Америку, и Шпанци су дошли у посед баснословног богатства. Поред рудника, немилице су пљачкали храмове Инка у Перуу и Астека у Мексику и, ако их на мору не би пресрели гусари, срећно су стизали у Шпанију. Мноштво „правог” новца од злата повећало је и цене. У Шпанији је бријање постало шест пута скупље него у Француској, а скупоћа се убрзо преко трговине проширила на све земље. Од 1500. до 1600. године све цене порасле су петоструко!
   У новој земљи, Америци, трговци су се сусрели с непознатим валутама: шкољкама, камењем, вискијем, дуваном... Шкољке вампуми важиле су као средство плаћања све док су могле да се мењају за даброво крзно. Међутим, виски се није добро показао, јер су људи безуспешно опомињани да „не запију своје паре”. Године 1642. у Вирџинији је усвојен закон који је важио два века: дуван је одобрен као званична валута.
   У почетку је све текло по плану. Свачије богатство зависило је од воље и труда који је уложен у посао. Али, убрзо су се појавили људи који уништавају туђе саднице, па је закон допуњен реченицом да свака група већа од осам чланова сноси одговорност за велеиздају, која се кажњава смрћу. Кад су схватили да им је најисплативије да производе дуван лошег квалитета, плантажери су давали само смрвљене комадиће и листове дувана од којих су се пушачи гушили. Да би се успоставио ред, отворено је јавно складиште да се дуван мери, а за њега се добијала потврда о вредности. Тај лош дуван био је исто што и излизан и изгребан новац у Европи, због чега је у Амстердаму 1609. године отворена прва јавна банка.

Краљеви хартије

   Сличне банке отворене су и у осталим трговачким средиштима Холандије, а затим и у другим земљама. Злоупотреба се спречавала мерењем новца од племенитог метала, а град је јамчио за исправност вага. За сваки новчић банка је давала признаницу у истом износу, све док се неко није досетио да издаје признанице веће вредности, јер је било мало вероватно да ће сви људи у исто време тражити повраћај новца.
   Право „банкнота” касније је преузела држава, а први папирни новац издала је 1690. године Колонија залива Масачусетс. У недостатку златника војници су исплаћени папирним новчаницама, с обећањем да ће примити плату чим се стање поправи. Поред најразличитијих новчаница, 1711. године штампане су и карте-новчанице, где су знаци пик и треф вредели 100 ливри, а херц и каро 50. Ипак, убрзо се показало да папирни новац има и недостатке. Осим што се лако кривотвори, могао је и да се доштампава без обзира на количину златних полуга у сефу банке. Због брзог штампања новца расле су цене, па се већ у 18. веку говорило да се „за пуна кола новца једва добију пуна кола намирница”.
   У почетку су банке чувале новац и радиле честито, по правилима струке. Међутим, кад су власници великих предузећа почели да узимају превелике позајмице, све је кренуло низбрдо. Пошто је банка у Амстердаму ликвидирана 1819. године, штедише су постале неповерљиве – масовно и истовремено дизале су новац, што је довело до пропасти многих банака. Људе је у таласима хватала паника и наступиле су кризе од којих су највеће биле крајем 19. и почетком 20. века, а незапамћена 1929. године. Из Немачке се криза проширила и на друге земље, па је у Америци пала Њујоршка берза.
  У једном од „јуриша” на банку изгажено је петнаест људи, а срећници који су дошли на ред убрзо су схватили да уместо драгоцених новчаница у рукама држе безвредну хартију. Машине за штампање новца радиле су непрекидно, али цене су расле невероватном брзином, па је новац из минута у минут постајао све безвреднији. На пример, сендвич са шунком једног дана коштао је „само” 14.000 марака, а већ сутрадан 24.000. Људи су журили да што пре потроше своје плате, а некада су новчанице довозили у дечјим колицима. У то време лекари су забележили нову болест звану „нервни слом бројева”. Људи који су безуспешно покушавали да рачунају у милионима и милијардама постајали су пацијенти који су током напада исписивали низове бројева, никако не могавши да се зауставе.
   Сличан метеж поновио и после Другог светског рата: новчани систем се распао и замењен је новом вредношћу – цигаретама. Од тада до данас многи су на хировитом тржишту зарађивали или губили иметак, богатили се или пропадали... Док су једни у новцу гледали божанство, други су подсећали да је Јуда продао Исуса за тридесет сребрњака.
  Ипак, већина је извукла поуку да се новцем не купује љубав, али да се њиме обезбеђује сигуран и удобан живот, бољи услови рада, уживање у култури и доколици... Другу поуку дао је древни кинески мудрац: „Ваш је само онај новац који сте потрошили”.