Говор биља

АНЂЕОСКИ КОРЕН ЗА ДЕМОНЕ

Веома је мало података о средствима коришћеним у лечењу куге, но једна биљка ипак се издваја и још од средњег века ужива углед једне од најмоћнијих трава...

Бубонска куга, или црна смрт, харала је Европом у више наврата, односећи милионе живота. Највећа епидемија кренула је почетком 14. века из пустиње Гоби, да би преко Крима и Црног мора стигла у Константинопољ, а потом у Александрију. Око 1347. године преко Сицилије стиже у Европу, где само у Фиренци и околини умире око 60.000 људи. Следеће године захвата Француску, потом Енглеску и шири се даље на север. До 1351. године захватила је целу Европу, укључујући и огромна пространства Русије. Сматра се да је у том налету куга усмртила више од трећине човечанства. Иста болест поново се вратила: Италија (1629–1631), Лондон (1665–1666), Беч (1679), Марсеј (1720–1722) и Москва (1771). Из Европе је искорењена у 18. веку.

Доктор за кугу

   На глави му је црни шешир широког обода. Преко лица маска која се издужује у птичји кљун. У прорезима за очи су комади стакла или кристала. Дугачак црни мантил вуче се по земљи и импрегниран је уљем и воском. Преко руку навучене су кожне рукавице, а у десној држи дугачак штап. На ногама има дубоке ципеле.
   То је слика средњовековног „доктора за кугу”. Наиме, у време великих зараза које су харале Европом овако обучени доктори улазили су у куће и проверавали да ли су укућани заражени. У случају откривања заразе, прозори и врата куће били би закуцавани споља, а сви чланови породице остали би заробљени и препуштени себи. Нарочит шешир био је знак препознавања „доктора”. Маска им је штитила лице. Штап је служио да отера болесника који би се превише приближио, а кљун је био испуњен ароматичним травама које су пречишћавале ваздух и штитиле „доктора”. У то време мислило се да кугу преноси загађен ваздух, а да је лековито биље у дугачком кљуну сигурна заштита од заразе.
   Најпознатији ликовни приказ „доктора за кугу”, или „венецијанског доктора”, како су још називани, можемо видети на гравури Паула Фирста под називом „Доктор Шнабел из Рима”, насталој 1656. године.
   О Паулу Фирсту зна се веома мало. Рођен је у Нирнбергу 1608. године и био је власник штампарије. Бавио се штампањем, илустрацијом и продајом књига. Његова кћерка Розина Хелена касније ће открити да је случајно видела како њен отац ради поменуту гравуру гледајући себе у огледалу, обучен у необичну одећу. Био је опседнут страхом да се не зарази кугом и касније ће потпуно полудети. Кажу да је ходао градом у одећи доктора Шнабела. Коначно, 1666. године извршио је самоубиство скочивши у канал.

И лек и зачин

   Веома је мало података о средствима која су коришћена у лечењу куге, но једна биљка се ипак издваја. То је анђеоски корен, који још од средњег века има углед једне од најмоћнијих трава. Латински назив биљке повезан је с легендом о калуђеру коме се у сну обратио анђео, држећи у руци ову биљку, речима да ће она излечити и отерати кугу која је харала у то време. Речено се наводно испунило и од тада биљка уместо дотадашњег назива – дивљи целер – добија ново име, анђеоски корен.
   Научни назив, Angelica archangelica, настаће касније, средином 18. века, кад је велики шведски ботаничар Карл Лине увео биномијалну класификацију биљака. У Енглеској и западној Европи рани хербалисти су је називали root of Holy Ghost или корен Светог духа (назив забележен и у Истри). У западним деловима Европе биљка је везивана за арханђела Михајла, односно сматрало се да је биљка под његовом заштитом, да штити од злих демона, да може да излечи многе заразне болести, па чак и кугу. На истоку и у Грчкој прича је веома слична, с тим што се више помиње арханђел Гаврило.
   Вероватно је ова легенда повезана са средњовековним „докторима за кугу”, који су кљун маске пунили управо овом биљком.
   Ангелика, анђеоски корен, кравојац двогодишња је или вишегодишња зељаста биљка, с великим репастим ризомом. Стабљика досеже и до два метра висине, округла је, избраздана, шупља, гола, а испод штитова мркоцрвена. Листови су крупни, перасто издељени, горњи се налазе на врећасто проширеном рукавцу. Цветни штитови су велики, готово округли. Крунични листићи су бледозелени. Плод, дужине 6–10 милиметара, широко је елиптичан с пет ребара. Цвета у јулу и августу. Цела биљка веома је ароматична.
   Ангелика је пореклом из северне Европе, али се одомаћила и у осталим деловима континента и у Северној Америци. У нашој земљи се успешно гаји, али се не налази самоникла у природи. Код нас је присутна веома слична и блиска врста, Angelica silvestris (шивиз), претежно у брдско-планинским пределима на јако влажним ливадама и дуж обала река и потока.
   За фармацеутске намене користи се корен, Angelicae radiх, који садржи до један одсто етарског уља, фурокумарине, флавоноиде, ситостерол и друго. Спада у групу ароматичногорких средстава и делује као спазмолитик (против грчева), дијафоретик (поспешује знојење), експекторанс (за искашљавање), карминатив (против надутости желуца), диуретик (појачава излучивање мокраће), холагог (појачава лучење жучи) и делује локално против упала. Користи се код респираторног катара, психогене астме, флатулентне диспепсије (поремећај варења праћен надутошћу стомака), реуматских болести, болести периферног васкуларног система, бронхитиса...
   Корен, стабљике, листови и плодови посебног су и јаког мириса, укуса најпре слаткастог, а затим љутог и горког и веома су омиљени у кулинарству. Користе се као зачин за предјела, супе, сосове, јела од рибе. Плодови или корен стављају се у вермут, ликере шартрез и дибоне, а етарско уље обавезан је састојак џина. Мала количина исецкане свеже стабљике додаје се у слатко, џем или мармеладу да би ове намирнице добиле нарочит мирис и укус. Стабљика може да се жваће и свежа, као дигестив (за боље варење). Очишћена и попарена лисна ребра могу да се кувају као поврће. Делови младих стабљика и лисне дршке кандирају се потапањем у густ сируп. Због веома привлачне светлозелене боје и пријатног ароматичног укуса, кандирана ангелика користи се за украшавање колача и пудинга.

Часловац као заштита

   Једна необична књига (молитвеник, часловац), настала у Буржеу у Француској између 1413. и 1416. године, сматра се једном од најлепше исликаних књига на свету. Урађена је за војводу Жана од Берија, брата француског краља Карла V Мудрог. Сликари молитвеника били су Фламанци, браћа из Лимбурга, Пол, Херман и Јохан Мелвел, који су се настанили у Француској и ступили у службу војводе од Берија, великог покровитеља уметности.
   Часловац је препун фантастичних илустрација и сачињен је у облику календара, с мноштвом приказаних сцена из живота племства, сељака и свештенства, али и пуно мотива и приказа природе, што је за то време било доста неуобичајено, али и новина која је прославила фламанско сликарство. Једна страница приказује Литију светих (Litaniae sanctorum) у Риму, 590. године. На челу поворке је папа Гргур I (познат и као Григорије Двојеслов), а читава процесија је молитва за заштиту од куге, која је у то време харала Римом. И док на земљи леже умирући од куге, с врха куле литији се приказује арханђел Михајло, који ће својим моћима спасити град.
   Из историје је познато да је 588. године епидемија куге захватила Рим. Случајно, или не, окончана је око 590. године.