Живот пише драме

АНЂЕO ЧУВАР С ГОЛДЕН ГЕЈТА

Патролирајући мостом, полицајац је приметио узнемиреног младића како прескаче ограду и стаје на ивицу, загледан у воду. Спремао се да скочи...

Иако је већ дуже време живео у калифорнијском граду Сан Франциску, до 11. марта 2005. године Кевин Бертија никад није крочио на чувени Голден гејт. Тог јутра одлучио је да се придружи шетачима на мосту, али, за разлику од њих, није дошао да би уживао у погледу. Тридесетдвогодишњак изабрао је ово место да би себи прекратио муке.
    Бертија је био преуморан од недаћа. Борба за живот превремено рођене кћерке задужила га је скоро четврт милиона долара. Све је и даље деловало безизлазно, а сама помисао да ускоро више неће моћи да помогне свом детету мучила га је и обезвређивала му живот.
   Није знао ни како да дође до моста. Грчевито се држао за волан, решен да спроведе у дело оно што је наумио. Неколико пута морао је да заустави пролазнике и пита за пут. Кад се коначно нашао на пешачкој стази на Голден гејту, није могао да не примети како сунчано јутро на овом месту изгледа величанствено. За сада није било много људи око њега, али знао је да ће се врло брзо направити гужва. Осим суграђана, овде се свакодневно окупљало и много туриста.
   Пришао је огради и загледао се у воду. Кроз главу су му пролазиле хаотичне мисли.
   Нешто га је, ипак, и даље држало на чврстом тлу. Желео је да настави да се бори, али истовремено се осећао као човек који је све изгубио и који нема решење за тешкоће које га гуше.

Оптерећен, Бертија није приметио полицајца који је стајао неколико метара даље и опрезно посматрао његово понашање. Јер, припадник полицијске патроле Кевин Бригз одмах је приметио да је младић узрујан. То није био први пут да затекне очајника који је на Голден гејт дошао с овом мрачном намером. Одлично је знао да не сме да му приђе нагло и да мора да пази шта ће му рећи.
    Док је он размишљао шта да учини, Бертија је одједном прескочио ограду. Стајао на танкој металној греди, а с лица му се читала једино преплашеност. Бригз је полако закорачио према њему. Чим је видео човека у униформи, Бертија се разбеснео, викнувши:
   „Стани! Стани! Ако направиш још један корак, скачем!”
   Бригзу је претња деловала озбиљно. Зато се заледио у месту. Стрпљиво је сачекао да се младић смири. Затим му се обратио сталоженим гласом. Бертија се у почетку правио да га не чује и није му одговарао на питања. Бес је полако попуштао и, тек кад је поново сабрао мисли, погледао је полицајца у очи. То што је престао да гледа у амбис и што се чврсто за ограду охрабрило је Кевина. Као да је одахнуо.
   Наставио је да разговара с њим, истовремено се трудећи да држи радозналу масу подаље. За неутешног младића полицајац је постао сламка спаса. Никад раније никоме није у потпуности открио све што га тишти. Са сузама у очима, поделио је бол који га је нагнао на очајнички чин.

Његова исповест трајала је 92 минута. Кад је рекао да је рођендан његове кћерке за месец дана, Бригз га је убедио да, ако ни због чега другог, због ње мора да живи. То је био преломан тренутак. Младић је пружио руку полицајцу, који му је помогао да се врати на другу страну ограде. Хитна помоћ, све време приправна, одмах га је одвезла у болницу.
    Два мушкарца се након овог догађаја нису видела неколико година. Кевин није желео да га узнемирава, а Бертија се трудио да што пре заборави најгори дан у животу. Избегавао је да о томе прича и с најближима. Поново их је спојила Бертијина мајка, која је полицајцу послала поруку. Нови сусрет десио се у много бољим околностима. Изгрлили су се као стари пријатељи и заједно се прикључили удружењу за превенцију самоубиства.
    Случај Кевина Бертије само је један од многих који се нису завршили трагедијом захваљујући Бригзу. Службујући, успео је да од самоубиства одврати готово две стотине људи. Многи од њих желели су само да их неко саслуша и разуме. Како је Бригс објаснио: „Треба храбрости да неко прескочи ограду и нађе се на ивици, али још више да се врати у свакодневицу и суочи са стварношћу.”