Живот пише драме

55 САТИ ОЧАЈА

Заробљена у слупаном аутомобилу, петогодишња Синтија била је довољно присебна да ослободи једногодишњег брата из седишта и спасе му живот

Нејтан О’Донел, радник на бензинској пумпи у аустралијском граду Нортаму, вероватно је последњи разговарао с младим брачним паром пре него што се догодила несрећа. Џејк Деј, Синди Бредок и њихово троје деце зауставили су се те вечери да напуне резервоар и предахну. О’Донел је приметио да су уморни. Џејк му је рекао да је пред њима неколико сати вожње. Око један час после поноћи купили су храну и наставили даље, ка граду Кондинину. Надали су се да ће стићи кући пре Божића.
   Иако је одавно пао мрак, и даље је било веома вруће. Деј се трудио да се усредсреди на пут. Прешли су двестотинак километара кад га је умор савладао. Изгубио је контролу над возилом само на тренутак – довољно да скрене с пута. Трагедија је била неизбежна. Ауто је ударио у избочину, преврнуо се и слетео на кров, у жбуње. Несрећа се десила на свега десет километара од њиховог дома.
   Деца су остала заробљена позади. У густој тами, још несвесни онога што их је снашло, дозивали су родитеље, очекујући да чују њихове утешне гласове. Владао је потпуни мук. Петогодишња Синтија једва је успела да им приђе. Прво је помислила да су у несвести. Очајнички је покушавала да их пробуди, али очи су им остале затворене. Нису давали знаке живота.

Синтија се вратила у задњи део аутомобила, где су била њена браћа. Најпре је смирила уплаканог двогодишњег Бевана. Осврнула се да види где је Чарлс, најмлађи, који је имао само годину дана. И даље је био везан за седиште. Синтија је, преплашена, схватила да само она, као најстарије дете, може да им помогне.
  Једва је имала простора да приђе Чарлсовом седишту. Некако је напипала копчу на сигурносном појасу и ослободила га. Дечачић је заплакао. За сестру је то било олакшање. Док јој се мигољио у наручју, проверила је да ли је повређен. Осим што су били угрувани, нико од троје деце није био озбиљније повређен.
    Кад су се браћа смирила, Синтија је покушала да изађе из аутомобила. Убрзо јој је било јасно да је возило сувише оштећено да би отворила врата. Скученост јој није дозволила ни да пређе у предњи део, где би можда нашла мобилне телефоне својих родитеља. Нису били далеко од пута, па је могла да чује моторе аутомобила како пролазе. Надала се да ће их неко ускоро приметити.
    Преморену децу савладао је сан. Девојчица се повремено будила, у напетом ишчекивању да ће угледати светло полицијских или амбулантних кола. Ништа се није дешавало сатима. У олупини су дочекали божићно јутро. Како је време одмицало, тако је расла температура. Сунце је загрејало аутомобил до усијања. Синтија је нашла бочицу воде и поделила је с браћом. Друге залихе нису имали – осим мало грицкалица које су мама и тата купили на бензинској пумпи.

Нико од рођака није знао где је петочлана породица. Узбуну је подигла сестра Синди Бредок, која је имала с њима да прослави Божић. Написала је поруку на „Фејсбуку” у којој је објаснила да су били на путу ка њој. Објаву је, између осталих, прочитао Џејков рођак Мајкл Рид. Одмах је кренуо у потрагу за породицом.
    Ишао је полако путем којим су се они возили претходне вечери. Дању је ова деоница поприлично прометна. Па опет, нико од возача није приметио преврнути аутомобил који је био на само неколико метара од асфалта.
    Риду није требало много да их нађе. Пришао је возачевим вратима и одмах видео да су Џејк и Синди преминули. По стању аутомобила закључио је да су страдали приликом удара. Затим је чуо мешкољење позади. Окренуо се и видео лица троје уплашене деце.
    Убрзо су на место несреће послата два хеликоптера, амбулантна кола и полиција. Синтија, Беван и Чарлс провели су 55 сати заробљени. Неким чудом, задобили су само лакше повреде. Били су веома исцрпљени и жедни.

Становнике Кондинина запрепастила је ова вест, посебно чињеница да су деца више од два дана била препуштена сама себи. Да петогодишњакиња није била присебна и сналажљива, задесила би их много гора судбина. Лекари су величали њен подвиг, сигурни да Чарлс не би преживео да га није извукла из седишта.
    Како то обично бива, требало је да се деси несрећа да би се власти више позабавиле стањем путева. Онај с којег је слетела породица Деј био је у веома лошем стању. Мештане је додатно разјарила немарност надлежних. Желели су бар некако да се одуже деци која су, вероватно туђом кривицом, остала сирочад.
    Чим су пуштени из болнице, бригу о Синтији, Бевану и Чарлсу преузела је бака Анет Деј. Суграђани су им помогли да купе нови ауто, а затим су месецима скупљали новац за нову кућу, која се налази у близини некадашњег породичног дома у Кондинину.