Засеоци Крваве бајке

ЗЛОЧИН(И) И КАЗНА

Прилог о лику и делу Марисава Петровића

Село Градац је на путу од Баточине ка Крагујевцу, и почиње од Јерининог брда на ком је била тврђавица, град, градац по коме је име добило. Мада, ту су људи живели и много пре омражене кћери севастократора и господара Мореје, Ирине Кантакузине, у народу записане као Проклета Јерина, јер је тешком муком и кулуком плаћана њена градња одбрамбене линије којом је покушавала да заустави све бројније надируће хорде Турака. Ту, баш под крњотинама њене тврђаве, на северозападној страни градачког брда, прекопута Ерићке воденице, откривено је станиште пећинског човека још из времена палеолита и неолита, и у њему остаци пећинског човека, мамута и оруђа из тог времена. Ни по чему другом село које ми је мајчевина није успело да се упише у историју, све док није почела тешка смутња другог рата.
   Већ на самом почетку рата, Градац је уписан у историју која га је мимоилазила захваљући свом житељу, који се ту и родио, љотићевском команданту, Марисаву Петровићу. Мало ко ће у селу, и дан данас, уз његово име ставити војнички чин, за село је он остао просто Марисав, са нагласком на другом, дугом а. За разлику од званичне учитељице живота, село има своју верзију крваве приче о Марисаву и стрељању у Крагујевцу, она се прича ретко, у комадима, уз мрке погледе и процеђене псовке. Колико је она тачна, колико мржњом промењена, тешко се може утврдити, али село Градац није заборавило Марисава Петровића као што историја село Градац заборавити неће.

Градачка прича каже да је Марисав био ђилкош који је мање волео да се савија над земљом, а више гледао како да негде држи банку, командује и памет просипа. Памети, додуше, кажу да није имао напретек и да га је служила само кад се о његовом џабалебарењу радило. Још пре рата је Марисав у Градцу основао прву ћелију комунистичке партије, и у њу довабио још неколико њих којима је времена претицало. Састајали су се ноћу кад је поштен свет спавао, и кућама се враћали урлајући пијано. Оно што је почињало тајно, завршавало се праћено дреком и дивљим лавежом пробуђених сеоских паса.
   Није дуго трајала његова комунистичка каријера, од које никаквог очекиваног севапа није имао. Зато се Марисав пресалдумио, уписао у странку Збор, Димитрија Љотића, ког је од тада пратио као крља. Неколико година пред рат био је носилац изборне листе поменуте странке за Лепенички срез. И страствени мрзитељ комуниста. Тада је Марисав са ноћне дреке прешао на дневну, бахатио се по сокацима Градца и Бадњевца који једним својим крајем почиње тамо где се Градац завршавао. Тако је постао и председник сеоске Земљорадничке задруге, у којој је по чудним основама давао кредите онима који су му на душу дували, на велико незадовољство оних који су чланство у њој радом на земљи и домаћинством стекли.

Ту негде је почео рат, и у Градцу су, као и другим селима среза и округа, почеле да се мотају и страву утерују војске и оно што је себе војскама звало. Од четника равногорског покрета, тада састављених од растављеног састава краљевске војске, преко Немаца, партизана у настанку и љотићеваца које је водио Марисав. Због тога су партизани пробали пар пута да га убију, и то у родном му селу Градцу, али се Марисав извукао и побегао у Смедерево. Тамо је направио војну формацију и постао њен командант, командант Петог добровољачког одреда коме нико у селу ни данас не зна цело име да изговори. Али зато цело село и те како добро памти да је већина тих добровољаца на силу ноћу одвођена из села, јер је Марисав свој одред из Смедерева довео у Крагујевац.Тако је могао да долази у село и коначно командује свему и свакоме, силећи се и претећи.
   Онда је дошао октобар 1941. године и крваво се записао у историју Крагујевачког округа. И Марисав заједно са њим. За разлику од званичне историје скрпљене од Марисављевог писања, село Градац има сасвим своју, незаписану историју тог дана и његових последица. Још пре тог дана по селима су почела стрељања, а Марисављевог одреда, који је силом наметао своју причу о томе да ће своје сељане бранити, нигде било није. Из комшијских села су стизале вести и јауци за побијенима. Зато је село са стрепњом гледало када је Марисав опет, као и протеклих месеци, повео нешто градачке деце у Крагујевац да истоварују немачке возове. Јер тако је као селу помагао, деца су за истоваривање добијала по кило нечега, конзерве... А та деца не само да су била деца, него су му и рођаци били, јер у Градцу, као и у сваком другом селу, скоро сви су неки рођаци. И та деца се нису вратила. Никада. Та деца су стрељана заједно са крагујевачким ђацима и насумично похапшеним несрећницима.

Село Градац ту рођачку љубав Марисаву никада заборавило није. Због тога се у селу и сасвим другачија прича, од оне званичне, о Марисављевом крају преноси. Прича без имена, тишим гласом и ружним погледима праћена. Наиме, Марисав је успео да побегне на крају рата, успео је да се докопа најпре Италије, а одатле Немачке, до Минхена. За то време је од Марисављеве имовине одузета њива усред села и од ње је направљено фудбалско игралиште. Прво градачко. Да се деца на њему играју, она која нису изгубила прилику да живе и порасту. Марисав Петровић живео је у Минхену до своје 78. године. Тада га је, 1974. године, према званичној историји, припадник Удбе на кућним вратима напао секиром, можда сатаром, и убио. Према градачкој историји, то се није десило на вратима, него у једној од тамошњих православних цркава. Без мешања Удбе. Марисава је, кажу засеоци, убио неко од градачких потомака, неко од многих који Марисаву никада нису децу опростили.
   И није била сатара, него секира. Зато што се у народу верује да има оних који само од секире могу да умру. Оних којима је образ дебљи од ђона, а савест тања од ибришима. Оних који мирно спавају носећи на души крв невиних. И детињу крв.
   Јер историја може да заборави, али људи не.