Први балкански ратови

ЗЛАТНИ ПРЕСТО ЗА АВАРСКОГ КАГАНА

Бајан је Аваре довео у Панонску низију, поразио Гепиде, отерао Лангобарде, нападао Византију и сањао о пљачкању Цариграда...

Царски изасланик Сет, magister militum vacans, посматрао је те 379. године аварску војску у прелазу преко понтонског моста на Сави источно од Сирмијума, недалеко од данашњих Хртковаца. Аварска коњица и словенска пешадија могле су несметано да харају Далмацијом, а Сирмијум и Сингидунум били су непосредно угрожени. Ништа није могло да заустави аварске хорде кагана Бајана. Сет је био свестан да године византијске колебљивости долазе на наплату, и да ће можда баш ови дошљаци са Истока, са својим словенским савезницима, отргнути Балкан од Царства. Сада је на обали Саве чекао кагана Бајана, да га моли за мир и спас ромејских грађана Сирмијума, слушајући исте лажи које је и сам некада изговарао.
   Бајан је стигао на челу аварске коњице. Сваки јахач био је у лаком оклопу, с појасом на којем су светлуцали златни окови и један дугачак нож, међу Аварима обележје слободног човека. Коњска опрема била је украшена сличним златним плочицама као и јахач. Сви, уосталом, знају да су се Авари и сахрањивали са својим коњима. Снажне округле узенгије омогућавале су коњаницима ослонац који им је омогућавао да баратају оружјем као ретко који противник с којим се Византија сусрела. Копља са дугачким танким врхом, рефлексни лукови, лаки штитови, лагани мачеви и до врха пуни тоболци од коре дрвета за стреле – аварски војник био је оличење брзе и покретне машине за убијање.

                            Аварски коњаници (лево) против франачких ратника, рани 9. век, Други аварски каганат

   Каган је био одевен раскошније од свих, али Сет је знао да је реч о прекаљеном ратнику. Спустио се с коња и сео на златну столицу украшену драгим камењем, коју су донели гепидски робови. Окружили су га Авари са уздигнутим штитовима. Сава припада њему, тврдио је, и Авари имају право да направе мост од словенских моноксила (дрвених чамаца) на том месту. Цар не мора да брине, каган неће напасти Сирмијум и Сингидунум, уверавао је Бајан. Ако им не буде довољно хране, јер је четири године раније изгорела житница у Сирмијуму, Авари ће нахранити Ромеје.
   Сет је био свестан да му Бајан поручује да зна како је лако изгладнети Сирмијум. Претња је наглашена обећањем рата ако и једно копље буде бачено на градитеље моста. Сет је тражио заклетву од кагана. Бајан је исукао мач и по древном аварском обичају заклео се над њим да неће напасти градове. Сетова пратња тражила је да се Бајан закуне и на ромејски начин, и у Сирмијум је послато посланство да донесе свете књиге. Бајан није оклевао да се закуне још једном. Није намеравао да заклетве трају дуго.

Рингови као градови

   Тешко је поверовати да су Авари стигли на ове просторе тек једанаест година раније. Царство је мучило муку са германским племенима на Балкану још од велике сеобе народа у четвртом веку. Сада су се у Панонији борили за превласт Гепиди и Лангобарди. Авари, племе евроазијских номада неодређеног порекла, тада је настањивало Малу Скитију – Добруџу – на простору дела данашње Румуније и Бугарске. Лангобардски краљ Албоин упутио је посланство аварском кагану Бајану, тражећи помоћ у рату против Гепида, владара великог дела Паноније и града Сирмијума. Аварско посланство на царском двору у Цариграду добило је додатна јемства за савезништво Царства и кагана, као и велики данак у злату. Византија је и даље играла игру старог Рима: завади па владај. У сукобу варварских племена Царство је могло да извуче корист.
   Авари су пристали да помогну Лангобардима, али услови су били строги. Десетина стоке Лангобарда мора одмах да се преда Аварима, којима после рата припада половина ратног плена и све земље Гепида. Албоин је пристао. Гепидски краљ Кунимунд столовао је у Сирмијуму, али је напустио град са војском и кренуо да се супротстави непријатељу пре него што уједини снаге. Док су Авари харали гепидским земљама, Кунимунд је одлучио да се прво сукоби с Лангобардима. Претрпео је пораз, а краљ Албоин направио је од његове лобање окован пехар за вино.
   Цариград је искористио тренутно расуло. Преостала гепидска посада Сирмијума под командом Уздибада отворила је капије града византијској војсци и њеном заповеднику  Бону. У Цариграду је овај војни поход свечано прослављен, као да је цар Јустин Други лично водио поход против Гепида, па је чак царским титулама додао епитет Gepidicus.
   Авари су се раштркали Горњом Панонијом, посебно подручјем између Тисе и Дунава. Отуд и бројни налази гробова из доба такозваног Првог аварског каганата у којима се, по правилу, налазе коњ и покојник, са свом ратном опремом. Градова и села нема. Авари су живели под шаторима, у огромним ограђеним просторима званим „ринг”. Иако назив подсећа на кружни облик, археолози упозоравају да не мора нужно бити тако.
   Опис рингова потиче из нешто каснијег времена, од старца Адалберта, учесника аварско-франачких ратова из 9. века, али нема сумње да су слична насеља постојала убрзо по аварском досељавању у Панонију. Адалберт их је описивао као земљиште ограђено палисадом, са набацаним блатом и камењем и травом на врху. Унутар једног ринга било је неколико села. Највећи од девет рингова био је средишњи, каганов, за који се претпоставља да се налазио негде између Дунава и Тисе.

Опсада Сирмијума

   По окончању рата са Гепидима, први потез кагана Бајана није био заузимање Сирмијума. Лангобарди су били далеко већа сметња. После отворених претњи и приказивања аварске силе, краљ Албоин убрзо је схватио поруку и потрудио се да се нађе на довољном растојању од Бајана. Са Лангобардима се упутио ка западу и настанио у северној Италији, што се сматра последњим германским премештањем током Велике сеобе народа. Лангобардско краљевство у северној Италији оставило је трајан печат на Апенинском полуострву, и област у којој се Албоин са наследницима настанио и данас се по њима зове Ломбардија.  
    Авари су се потом окренули Словенима, који су у све већим таласима хрлили ка Балкану. Бајанов циљ није био да их подјарми, јер би то исцрпело снаге и једних и других. Словени су морали да се удруже с Аварима. Мало обећањима, мало ратовањем, аварско-словенска хорда постала је најснажнија сила на овим просторима. Пљачкашким упадима пустошили су Балкан. Становништво је бежало ка југу, јер ретки градови – попут Сирмијума, Сингидунума и Виминацијума – нису могли да пруже уточиште већем броју људи. А и знало се да су они следећи на удару. Док су се после сваког пљачкашког упада на Балкан Авари враћали преко реке, Словени су све чешће остајали на освојеном подручју.
   Током првих година аварског досељавања на Балкану је владао општи рат. Сирмијум је једном опседан, када је рањен и командант Бон. Највећа невоља био је цар Јустин Други, који није пристајао на било какве преговоре о миру с Аварима. Престолонаследник и врховни командант Тиберије залагао се пак за преговоре и давање данка, да би се купило неколико година мира за опоравак војне силе Византије. Дипломатија је ипак победила, и Царство је пристало да Бајану исплати 80.000 златника, под условом да задржи Сирмијум.

Словени на грчким острвима

   Деценију касније Сет на обали Саве моли Бајана да се закуне над јеванђељима да Авари неће напасти Сирмијум. Понижење је потпуно. Бајан је све време држао царство на оку. Није му промакло да су зидине Сирмијума обновљене. Нити да је житница изгорела.
   Непуних годину дана после Бајанове заклетве над мачем и светим књигама, почетком 580. године, каганов изасланик Солах пред царем Тиберијем држи говор:
   „Да је река Сава већ преграђена мостом, мислим да је лудо да вас уверавам. И никаква вештина неће учинити да Ромеји помогну граду Сирмијуму, пошто се ни храна ни било каква друга помоћ неће моћи дотурати преко реке, сем ако би стигла толика ромејска војска да снагом и силом потисне Аваре и поруши мост. Цару ће зато бити много боље да због једног сиромашног града не ступи у рат са каганом, него нека град преда Аварима, пошто из њега изађу ромејски војници и становништво са стварима.”
   Тиберије је, наравно, одбио предлог и наредио окупљање војске. Док је magister militum per Illyricum Теогнид окупљао војску и преговарао с каганом, у опседнутом Сирмијуму завладали су паника и глад. Један циглар записао је у свежој глини пре печења опеке:
   „Христе господе! Помози граду и одбиј Аварина и сачувај Романију и онога који је ово написао.”
   Две године је трајала опсада Сирмијума. Када је Теогнид коначно добио дозволу цара да преда град, у пролеће 582. године, становништво је већ појело све мачке из града, како записује Јован из Ефеса. Авари су се сажалили на становништво и послали товар хлеба и вина, али људи су толико халапљиво јели да су многи од тога одмах умрли.
   Авари нису имали мере при тражењу данка од Царства, и то су биле срамотне године за Византију. Ипак, сви услови су прихватани. Цар Тиберије је умро, а на престо је дошао Маврикије, који је покушавао да учврсти власт. Бајан је једном приликом тражио да му се из Цариграда донесу слонови и златна софа, да би убрзо вратио животиње и тражио повећање данка.
   Следеће деценије обележили су непрестани ратови на Балкану. Први је после Сирмијума нападнут Сингидунум, 584. године. Али, отпор Сингидунума био је толико жесток да се не зна ко је тачно био победник. Сваки упад на Балкан био је праћен новим повећањем годишњег данка Аварима. Авари су 585. године разрушили низ утврђења: Рацијарију, Бононију, Дуросторум...
   На власт у каганату дошао је Бајанов син. Цар Маврикије, током целе своје владавине (582–602) водио је рат на Балкану, који је исцрпљивао Византију. Сингидинум и Виминацијум падали су више пута у руке Авара, само да би их војсковође накратко повратиле за Царство. Чинило се да рат нема краја. Словени су продрли на југ све до грчких острва. Једина већа победа над Аварима био је поход стратега Приска на област данашњег Титела 600. године. Приск је, наводно, за циљ имао каганов ринг на том простору. По историјским изворима, који су можда преувеличали победу Византије, хиљаде Авара и Словена су побијене, укључујући и четворицу каганових синова.

Златни рог у пламену

   Балкански ратови против Авара нанели су највећи губитак Царству 602. године. Када је цар Маврикије издао наредбу да војска још једну зиму проведе на непријатељском тлу, избила је побуна. За цара је проглашен Фока. Нови цар купио је мир највећим данком за Аваре – 200.000 златника годишње, привремено. Али Фока је био тиранин чија је владавина била кратког века. Ираклије је проглашен за цара 610. године, а Фока погубљен.
   Царство је тада подвргнуто највећим променама од свог настанка, за које су непосредно биле одговорне претње од Аварског каганата на Балкану и Персије на истоку. Византија постаје грчко царство. Иако је већина становништва говорила грчки, још од поделе Римског царства званични језик био је латински. Притом, царске титуле су биле сложене и дугачке, по обичајима античког времена. Ираклије уводи грчки као званични језик у Византији, а он постаје само „василевс”. Царство се дели на округе (теме – војни одреди), у којима се земља даје стратиотима уз обавезу служења војне службе. Ово постаје основа државног уређења Византије у средњем веку, и обезбеђује сталну војну силу за Царство.
   Авари и Словени 615. године опседају Солун са копна. Опсада је трајала 33 дана, али бедеми су издржали а град је добијао намирнице с мора. Лекција је пак била драгоцена за аварског кагана, неименованог другог сина некадашњег кагана Бајана. Напад мора да одсече град и са мора.
   Коначни обрачун између Византије, с једне, и Авара, Словена и Персијанаца, с друге стране, одиграо се 626. године. У уторак 29. јула 626. године пред зидинама Цариграда појавила се огромна војска Авара, Словена, Бугара, Гепида и других племена. Са малоазијске стране на Босфор је избио персијски војсковођа Шахрвараз, који је тајно водио преговоре са каганом. Авари су пред зидине извукли бацаче ватре, бацаче камена, покретне дрвене куле, хелеполе, јежеве, оклопну коњицу и пешадију. На улазу у Златни рог, луку Цариграда, распоредиле су се хиљаде моноксила и малих бродова Словена, чије је умеће у руковању овим пловилима на рекама и мору било чувено. Опсада је трајала девет дана. Неким данима се сводила на повремене чарке, или превоз војних одреда моноксилима. Ираклије није био у граду, већ у удаљеној Лазики, где се припремао за савез са Хазарима против Персије.
   Деветог дана опсаде сва сила нагрнула је истовремено. Пешадија, коњица и опсадне справе напале су бедеме, а словенски моноксили упутили су се кроз Златни рог ка Влахерни. Зидине су одолевале, и једина слаба тачка Цариграда могла је бити лука. Али Царство је имало аса у рукаву. Како су Словени у моноксилима били скучени у луци, византијски бродови који су се наводно повлачили почели су по њима да сипају „грчку ватру”.
   Кажу да је цео Златни рог горео од нагомиланих моноксила. Шахрвараз је посматрао пораз са обала Босфора, и без речи окренуо војску. Аварски каган стајао је на осматрачници, бусао се у груди и узвикивао увреде на рачун Византије и поражених Словена. Све је било узалуд. Спалио је опсадне справе и погубио вође словенских племена. Некадашњи савезници узвратили су побуном, па је рат између Авара и Словена беснео Балканом следећих неколико година. Ираклије је успео да искористи унутрашње немире на истоку, па је и сасанидска Персија престала да буде претња.

* * *

   Аварски каганат никада се није опоравио од пораза пред Цариградом. После више година унутрашњих немира, када се поново успоставила некаква хијерархија, Авари су били више усмерени ка западу. Све док им Франачко царство није дошло главе у 9. веку, када нестају са историјске позорнице.
   После 626. године Балкан је доживео другачију судбину. На њега стижу Срби и Хрвати, што исцрпно бележи Константин Порфирогенит. Они непоражени прелазе аварску Панонију и, уз дозволу цара, настањују се на Балкану. А Византија је могла да ужива у краткотрајном тријумфу. Веома краткотрајном, јер већ 634. године Арабљани, на челу са калифом Омаром, упадају на простор Византије.

Број: 3429 2017.
Аутор: Никола Драгомировић