С окрајка историје

ЖЕНИЋУ СЕ ЈА, ЖЕНА МИ НЕ ДА

Крајем 18. века у Србији под аустријском управом дошло је до појаве која је изазвала потресе и у Бечу. Људи су у исти мах имали по неколико супруга...

После Аустријско-турског рата и великих победа Еугена Савојског код Петроварадина 1716. године и наредне године код Београда, Турци су били присиљени да траже мир. Мировни споразум потписан је у Пожаревцу 21. јула 1718. године. По одредбама Пожаревачког мира, Турци су Хабзбуршкој царевини предали Банат, југоисточни Срем, део северне Босне, северну Србију и Малу Влашку. Између осталог, Аустријанци су добили и Београд, седиште кратковеке Краљевине Србије.
   Иако назив звучи као да се ради о независној држави, Краљевина Србија је заправо била под управом цара Карла VI, који је уз све своје титуле додао и ону краља Србије. Цар и краљ владао је преко грађанске управе, назване Администрацијом Србије, на чијем је челу био гувернер.

   Током ратова становништво је много страдало. Срби су ратовали на аустријској страни. Добар део мушкараца је изгинуо, рањен, нестао на неком од многих бојних поља. Следствено томе, дошло је до велике несразмере у броју жена. Многи су се, што муком, што стеченом приликом, тиме окористили.

Митрополитове муке

   Чувени историчар Владимир Ћоровић (1885–1941) нашао је 1907. године необичне записе у бечком Ратном архиву. Истраживање је објавио у „Српском књижевном гласнику” исте године. Наиме, у гомили докумената који су потицали из Краљевине Србије помињала се бигамија. Па и полигамија. На српском, многоженство.
   Прве вести су до бечких царских канцеларија стигле већ 1720. године, и то из темишварског Баната. Римокатоличко свештенство жалило се да пук масовно узима себи по две или чак и више жена. То зло је толико зацарило у народу да они захтевају да се предузму најоштрије мере. Царска канцеларија им излази у сусрет, па наређује да се бигамија казни телесном или чак смртном казном.
   Ћоровић објашњава да никада раније у српском народу није забележена слична појава. Ипак, време је било више него изузетно. Пусте ледине уместо насеља. Зверови лутају по развалинама. У таквим приликама, сам по себи, развија се неморал. Људи су постали полудивљи, а историчар жене назива незадржљивима. Онда долази и до појаве живота утроје. Или чак са више учесника.
   Најављене најстроже казне нису постигле циљ. Тако се један римокатолички свештеник из Баната поново жали Бечу. Испоставило се да је остао без доброг дела пастве. Људи су масовно прелазили у православље. Не зато што су доживели неку врсту просветљења. Није дошло до чудесне спознаје да папа ипак није непогрешив. Једноставно, њихове православне колеге с ове стране Дунава нису превише загледале документа о растави брака. Ослањали су се на реч женика, који се клео у све најсветије да нема ниједну жену, или да је макар покојна. Тако је могао себи да нађе још једну, па са њом побегне преко реке. А тамо га, у кући, чека жена и буљук деце, пословично све једно другом до увета.
   На све чешће упите и претње казнама из Беча београдски митрополит Мојсије Петровић одговарао је и бранио се како је знао и умео. Тако је наводио пример неког Фрета, ваљда Румуна. Овај се оженио по други пут, потпуно законито, пошто су његове комшије Грци тврдили да му је претходна жена умрла. А она седи код куће, жива и здрава. За то се сазнало тек када је цео посао завршен.
   Фрета је у стопу следио неки Димо, који је себи узео другу жену. Ипак, догодило се то пре царске наредбе, а она не може да важи уназад. Митрополит Мојсије није пропустио да се побуни што се власти и римокатоличко свештенство уопште мешају у његов делокруг. Женидбене ствари православаца искључиво се тичу Православне цркве, и са таквим појавама ће она сама да се обрачуна.

Надине мушке наде

   Све је то на папиру било дивно и красно. Чак је и последњи сеоски свештеник почео да тражи и пажљиво загледа потврде смрти супруге или оне да је младожења нежењен. Мука је била само у томе што су слабо разумели немачки и латински. А заинтересовани су лако добављали разноразне потврде на овим језицима. Чак је показно страдао један поп, који је други пут венчао човека који је имао закониту жену у другом селу. Посебно се наглашавало да му је ово поновљен злочин.
   Иако су извештаји римокатоличког свештенства и језуита готово сигурно преувеличавали ствар, постоји и документ који говори да јесте догорело до ноката. Тако у званичном извештају о раду Београдског сабора 1730. године стоји да је митрополит Мојсије Петровић говорио о многоженству, које је забрањено и Божјим и црквеним законима, а и царско величанство забранило је ову појаву. Кога ухвате у томе, судиће му се за главу.
   Годину дана раније ухваћен је у овом преступу један човек у околини Београда. Овом су веселнику чак и две жене биле мало, па је у кућу довео и трећу. И све су живеле у слози и весељу. Толико, да кад су војници дошли да воде ђувегију, жене су их напале. Једва су живе главе извукли, укључујући и несрећног младожењу.

НИШТА НОВО

   Већ у следећем броју „Српског књижевног гласника” на Ћоровићев чланак се осврнуо и наш чувени етнолог Тихомир Ђорђевић (1868–1944). Он је нашао да је писаније јако занимљиво, да су чињенице непознате, али да сам обичај није био ништа ново, у индоевропској традицији уопште. Заправо, ту је од давнина, само знатно ређи него у описаном времену.
   Све се своди на потомство. Тако да, ако до порода не може доћи мужевљевом неспособношћу, он има права да род продужи помоћу свог брата или неког блиског сродника. Тако рођена деца важила су за његову. Ако је жена неспособна за пород, муж је узимао другу. Притом, прва је остајала у кући, као главна. Њу је муж називао сестром, а његова друга жена мајком. По испитивању Бранислава Нушића, и крајем 19. и почетком 20. века на простору Старе Србије међу Србима и Арнаутима било је двоженства. Тако Ђорђевић наводи да и у Вуковом „Српском рјечнику” постоје речи „иноча” и „иночица”, с објашњењем да се ради о „другој жени”.


   Многоженство се ширило као куга. Власти нису успевале да стану на пут готово устаљеном обичају. Дешавало се да бану по пријави у неку кућу, а тамо буљук жена. И све се представљају као родбина. Она најближа. Командант Славоније јављао је да у његовом крају то постаје готово обичај. Предлаже нове начине мучења, како би се тврдоглавом становништву замисли о многоженству истерале из главе. Почетком четврте деценије 18. века чак и принц Александар Виртенбершки из Србије јавља да је наишао на много случајева бигамије. И то не само међу имућнијим становницима, који су могли да издржавају неколике жене. Спомињао се чак и један слуга.
   Ни жене нису биле од раскида да се више пута удају. Нека Нада из Београда је оптужена због двоструког брака. Није оставила једног и отишла код другог мужа. Ова је обојицу довела у своју кућу. Која јој је пак остала од трећег, погинулог у бици за град.

   Власти су се посебно острвиле на православне свештенике. Оптуживали су их за све и свашта, бигамија је ту била успутна. Чак су у неколико случајева упослили и инквизицију. Ови се нису либили да „шизматике” најстроже казне. Казне су биле страшне. Најчешћа је била она најтежа. Многи је џелат свој велики мач испробао на вратовима несрећника које су ухватили у многоженству. Ипак, било је и оних мање оштрих.
   Ћоровић наводи да је тако неки Миска Јануш, изразито наведен као Циганин, осуђен на три године јавног тешког рада. Као да му то није било довољно, по завршетку казне морао је да узме натраг прву жену, коју је оставио када је доводио нове две. Слично је прошао и Станиша Марковић, капетан народне војске. Он је 1735. године суђен због бигамије. Осуђен је на смрт, али је убрзо помилован. Ипак, морао је да плати све трошкове суђења.
   Како се појавила, ова појава је и нестала. Тако је крајем тридесетих година 18. века бележен тек један случај у три године. Биће да су оне строге мере власти и црквених поглавара угушиле жељу за многоженством. А и прилике су се колико-толико унормалиле. Убрзо је избио и нови Аустријско-турски рат, па је Београдским миром 1739. године Османско царство успело да поврати територије јужно од Саве и Дунава. Српско становништво поново је изложено зулумима. А тада тешко да је икоме до женидбе и удадбе, па и вишеструке.

Број: 3514 2019.
Аутор: Приредио Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић