Живот пише драме

ЗАТОЧЕНИК СОПСТВЕНОГ ТЕЛА

Лекари су рекли да је болесник у коми. Само се један човек није сложио с њима. Пацијент.

Шездесетогодишњи Алан Блан чуо је како нека машина добује у правилном ритму. Нешто му је било у грлу. Није могао да се накашље ни да се помери. Осетио је да му неко у очи сипа течност за ширење зеница... Шта се дешава?

Видео је блештаво осветљену таваницу. Тешком муком, периферијским видом, спазио је како му супруга Маријана стоји са стране. Чуо је да разговара с неким. Када се тај неко, обучен у хируршку одору, примакао, Алан је схватио да причају о њему. Напео је цело тело у покушају да им одговори, али се ништа није десило.

Хирург је говорио:

– Припремите се на најгоре.

Два дана пре тога, није му било добро. Откако је устао кревета, био је слаб и блед, али се бранио да је неиспаван да се жена не би насекирала. Када је отишла на посао, опружио се на троседу.

Већ годину дана је у пензији. Деценијама је био полицајац, па је напредовао у инспектора. Сада коначно може да се одмори.

Док је вртео канале, огладнео је. Устао је и – схватио да га ноге не слушају. Као да је на палуби брода који таласи бацакају на све стране.

Тада је зазвонио телефон. Била је то Маријана: враћа се кући да провери како му је. Чула је само кркљање, па је прекинула је везу, позвала хитну помоћ и нагазила на гас.

Кроз неколико минута, Алан је био у комбију. Возили су га у болницу. Није осећао стопала, а обамрлост се ширила – више није управљао мишићима, нити је могао да гута. Болничари су га прикључили на кисеоник, колико да се не угуши до болнице. Ако стигну на време, можда и има шансе. Код можданог удара одлучују минути. А Алан је доживљавао управо то.

Несвесног, сместили су га на интензивну негу. Када је дошао себи, иако непокретан, осећао је додире лекара. Тек тада је разумео да је постао заробљеник сопственог тела и да, што је подједнако страшно, нико са стране то не примећује.

Они мисле да је у коми! Чуо је и како лекар Маријани саопштава статистику: супруг има два одсто шансе да преживи, а ако га та срећа и снађе, биће као биљка.

Маријанин плач је одјекнуо собом. Кроз јецај је одговорила лекару да мора да се посаветује с кћерима. Негде у даљини, Алан је разабрао и њихове гласове...

Сутрадан су се око болесничке постеље окупили пријатељи Бланових. Сви су причали о старим добрим временима и покушавали да га дозову. Само је желео да их обавести да све чује, да све разуме, али без успеха.

Онда је пристигао и неуролог. Пришао је кревету и шапнуо:

– Алане, ако ме чујеш, трепни.

Док је био полицајац, Алана су учили да хладне главе приступа тешкоћама и да уложи последње атоме снаге у оно што ради. Сада се напрегнуо да то и учини упркос свом обамрлом телу. Треп!

Зачуо је:

– Чини ми се да је успео. Алане, трепни још једном. Чујеш ли ме?

Tpeп!

Коначно су схватили да је свестан. Растрчали су се не би ли га пребацили у друго одељење. Ипак, могу само да чекају да тело одлучи како ће се изборити...

Пролазиле су недеље. Хранио се и дисао на цевчицу. Маријана је набавила плочу с абецедом. Држали су Алану таблу пред очима, ишли прстом од слова до слова. Ако је то оно слово на које мисли, нека трепне. Тако су се споразумевали месецима, а онда се нешто догодило: Алан је померио палац на левој нози. Недељу дана касније, помакнуо је главу. Сутрадан и ноге. А када је прстом додирнуо нос, као да се поново родио.

Убрзо су га пустили кући. Вежбе су биле мукотрпне, али је изашао на крај са свим тешкоћама. Вратио се у живот.