За читање и уживање / Нина Берберова

ВЕЧНА ОБАЛА

То место је запазио одавно и заувек га је учинио својим. Пре двадесет пет година, када је још био дете, познаници његових родитеља живели су у том крају и био је код њих у гостима уочи рата. Сада од имања није остало ништа: све је продато. Кућа, са уским појасом врта, обновљена је и издата, остало је распродато по деловима. Овамо долазе излетници лети и грађани обичним данима; леже у трави, слушају своје грамофоне, картају се, плету чарапе. Има кафана, она је и хотел, има бензинска пумпа за аутомобиле, има поштанско сандуче и продавница мешовите робе са бомбонама за децу која се подразумевају. Само је име остало исто, и исти пут горе, у шумицу, са боровима, вреском и чврстим ружиним цветовима, који, венући, не миришу лепо.
    Сећао се увек, чак на самом врхунцу свог живота, да ако се прође та шумица, а онда ливада, заобиђе рибњак, изађе на стазу, где су нана и зечеви, започеће нешто сасвим посебно: затишје које мирише на жито, падина, одакле се види даљина с друге стране реке, сеновито спуштање према реци, и тамо трска, нечији стари чамац, сјај и тама воде. И нема никога. Чамац још увек стоји тамо, још стоји, говорио би себи понекад, вода се светлуца и таласа. Он је за читав живот запазио за себе то место.
   Намеравао је да му се врати током различитих година на различите начине. Било је време када је овако замишљао срећу: са младом, лепом, паметном женом, која га у свему разуме, он тајно проводи ту читав месец, а онда се растаје са њом заувек. Она не зна чак где су били, он не зна њено име... Онда је имао план: да се ожени и обавезно купи у том крају комад земље, подигне на отплату кућу са балконом, дечјом собом, кокошињцем речју, повеже себе са том обалом заувек. Једном, пре две године, замало је дошао овамо са туђом женом, али она се уплашила сеоске досаде, а он није био сигуран да ли ће у хотелу наћи собу, и отишли су на море.



   И ево сада је био овде.
   У сеоцету које је стало у бивши парк имања, у мајушном хотелу нашла се соба. Са прозора се видело двориште са псом на ланцу и петлом који спава. На тапетама су биле нацртане летеће корпе са цвећем, ковитлац корпи са цвећем; у углу мали умиваоник, а на средини дрвени кревет за двоје са грубом чистом постељином, перином и уштирканом завесом изнад кревета, који је заузео сав простор. Наташу, када га је угледала, оборио је с ногу:
   – То је за вас и мене? Тако огроман?

Стигли су увече моторним теретним колицима, из Париза. Рекла је мајци да иде код пријатељице у Буживал. Зашто у Буживал? Прво што јој је пало на памет, пошто је тог дана читала нешто о Тургењеву. Мајка ју је подробно испитала: каква је то пријатељица, како се зове, где станује, ко су јој родитељи, како Наташа намерава да јој се одужи за гостопримство.
   Моторна колица су јурила по предграђима; била су натоварена. Седели су једно поред другог и Наташа је гледала кроз прозор: прво куће и људе, затим у даљину, небо. Када се окретала према њему, са таквом одлучношћу, са таквом храброшћу, видео је да га се плаши. Када су се искрцали, било је једанаест сати. У новој уличици било је сасвим мрачно, и они су се заустављали, љубили се, поново корачали, и поново се заустављали. Причали су о томе како им је лепо, како је добро што имају три дана, како је необично што се ипак вратио овамо. Врата хотела су била широм отворена, на прагу је седео газда и гледао како му се приближавају.
   Уз светлост лампе, за пултом, почео је да се бави њима, извадио је бочицу са тинтом, перо. Био је пијан, формулар, који је требало да попуне, два пута му је испадао из руке.
   – Написаћу „тај и тај, са женом”.
   Наташа је покрила папир дланом.
   – Молим вас, немојте писати своје презиме, то уопште није потребно.
   – Зар ти није свеједно? Можемо имати неприлике.
   – Не, не, не треба, мама може да сазна.
   – Па твоја мама ми не забрањује да путујем.
   – Пишите: господин Наташин.
   – Господин Наташин? – и он је написао, додавши, као што се подразумева, са женом.
   Година рођења иста као и века.
   Место рођења руски град, он га је потпуно, потпуно заборавио. Занимање уписао је једно од многих. И попели су се горе.
   – Па то је права крстарица! – узвикнула је Наташа, скочила и упала у перину, и бацила на њега јастук. И у свему томе му се такође привидео страх.
   А ујутро, ујутро! Те птице, то сунце! Део туђег врта у прозору, ваздух који мирише на липу, клопарање таљига, које је пробудило обоје, нестрпљење, смех код сићушног умиваоника, у којем се могла опрати само пета. Једна четкица за зубе за двоје.
   – Претпостављам: једна четкица за зубе за двоје то је љубав рекла је и један листић артичоке за двоје је такође љубав. И она се насмејала.

Доле су пили кафу из тешких сеоских шоља, а газда је опет био пијан, и чак их није ни гледао. Извирило је иза врата само кротко љубичасто лице газдарице и нестало; сетер са спуштеним стомаком ударао их је репом по коленима, и дали су му шећер.
   – Па онда брже, шта чекамо? и цело јој се лице смејало и сијало јуримо, хитамо, летимо! Сада ћемо сазнати да ли је река на месту?
   Сачувао је то место само за себе, ни са ким није долазио овамо, није доводио туђе жене, није засновао ту домаћинство. Све је остало овде како је било, само је дрвеће постало гушће, онакво какво је, можда, било пре хиљаду година. Та мисао о непроменљивости, о вечности шумске тишине, о бескрајности речног тока га је и излудела у своје време.
   – Обично се у таквим случајевима догађа разочарање говорила је, спуштајући се према обали дођеш после педесет година, а чамца нема!
   – После двадесет пет!
  – Добро, после двадесет пет. Дакле, ти си то изабрао још онда када се ја нисам ни родила!
   Стала је зачуђено од те мисли, и поново лако, као да плеше, кренула напред.

НИНА БЕРБЕРОВА (1901–1993); 1921. године примљена у песнички круг Петербурга, где се упознала с В. Ходасевичем, с којим ће, као његова супруга, идуће године напустити Русију. Брачни пар је првих година емиграције живео у Берлину и Италији код Горког, а потом се настанио у Паризу; па у САД. Прву прозу штампала је у „Последњим новостима” 1928–1934; приче, објављиване у „Савременим записима”, сакупила је у књигу „Олакшавајуће околности” (1949); циклус „Прича не о љубави” први пут је штампан посмртно, у домовини, 1999. године. Писала је и романе: „Последњи и први” (1930), „Господарица” (1932), „Без смираја” (1938), романсиране биографије „Чајковски” (1936) и „Гвоздена леди” (1981. године, о животу секретарице Горког Марије Закревске-Будберг), гротескну повест чија се радња одиграва 1984. године „У спомен на Шлимана” (1958), историју руских масона „Људи и ложе” (1986)...

   Али чамац је био тамо. Било их је чак два: један стари, други нови, обојен у црвено. Весла су била сакривена у грмљу, и они су их одмах пронашли.
   Вода се мирно и благо преливала под сунцем. Како је често размишљао о томе да ће обавезно једном овако седети и слушати. Било је нешто неизбежно у повратку овој трсци, овим треперавим сенкама које је сачувало памћење. Осећао је да учествује у пљескању времена, које тече и нема почетка. У раној младости, у тренутку оног незаборавног усхићења, схватио је да мора наћи пут за повратак овамо.
   Наташа је за то време преко главе скидала своју белу хаљину са цветићима и остала у купаћем костиму. Говорила је, да је он стварно воли, обавезно би узео та весла, одвезао чамац и повезао је на средину реке да би могла тамо да се покваси.
   – Забрањено је рекао је показујући прстом на зарђалу таблу на којој је нешто било нашкрабано, и легао на леђа. Саставиће записник. Ухапсиће нас. Послати на робију.
   – Ма никог нема. Какав си, стварно! Немам ни коме да се потужим! (А још синоћ му је говорила „Ви”!)

У тој етеричности осећао је властиту етеричност. Говорио је себи: такви случајеви се дешавају, читао сам негде. Човек у младости доспева на неку тачку земљине кугле и одједном каже себи: то је овде! Пролазе године. Он живи, он путује, воли, ради, и враћа се као старац, и настањује се, и не може да објасни зашто је овде када има још толико других места.
   – Дакле, нећеш одвезати? – упитала је још једном, и босом ногом му стала на руку.
   – Већ сам и без тога направио због тебе прекршај: сакрио своје презиме од полиције. Сада ће отићи до ђавола читава статистика губерније. А ти још хоћеш да украдем чамац. Можеш се поквасити код обале.
   Ушла је у воду, попрскала му лице нечим блиставим и мокрим, и одједном зашумела, почела да удара ногама, запливала.
   И ето, није се вратио сам, него заједно са женом, коју изгледа воли, и која изгледа воли њега. Шта ће бити са њим даље? И са њом? Лежао је на леђима, гледао небо, ослушкивао. Прошло је прилично много времена у занесеној замишљености. Изненада нешто је задрхтало у њему, и срце му је стало: она га је звала.
   Викнуо је у одговор и замахао руком у ваздуху. Она је поново повикала. Да ли је то она? Брзо је устао, потрчао према води, на тренутак стао, али испод штитника од подигнутих руку није видео ништа, само се у сјају преливала вода.
   Удахнуо је ваздух, широко отворио уста, продерао се: А-аа! Наташа-а! На супротној обали је стајало, равно се постројивши, окамењено у врућини ниско жбуње. Све је било тихо. Само је ехо промумлао нешто у одговор. Тада је појурио према веслима, загрмео њима, пао, запевши о пањ, повукао чамац, још једном га повукао, грудима га гурнуо у воду, провукао по муљевитом дну, скочио у њега, љуљајући се, поново викнуо из све снаге. Мук.
   Веслао је, бацајући се са једног бока чамца на други, једним веслом, друго је негде нестало, скидајући ципеле, сако, крећући се све спорије онамо одакле му се чинило да је викала. Лице му је било крваво, ударио се о нешто, када је јурио и падао на обали. На средини реке заронио је трипут, колико је имао снаге, али осим мрља дубоке зелене таме није видео ништа.
    Када се вратио, сунце је прешло на другу страну младе врбе, али испод ње је као и пре била сенка. Изашао је из чамца, повлачећи за собом мокар муљ, скидајући са руку, као рукавице, мокру траву. Крв му је текла из ноздрва, глас је изгубио од викања, чудно исколачене очи тражиле су нешто њену белу са цветићима хаљину, у коју се загњурио.
   Касније, када се одећа на њему осушила, завезао је у марамицу њене ципеле и кренуо. Пре него што ће ући у село, извадио је из Наташине торбице чешаљ, и јецајући уредно очешљао своју ретку проседу светлосмеђу косу.