За читање и уживање / Душан Прелевић

УВЕК ОСТАЈЕ РОКЕНРОЛ

Оставила ме прва жена. И друга. Управо ме оставља ова трећа. Па шта! Не могу да попијем као некада. Па шта! Оматорио сам. Па шта! Лове је све мање. Па шта! Још увек ми остаје рокенрол.
   Лично више љубим Џимија Хендрикса од Горана Бреговића. Дражи ми је Џо Кокер од Оскара Давича. Ја сам матори рокер.
   Негде сам прочитао „Не веруј рокеру после тридесете”. Срање! За неке рок почиње са „Битлсима”. За мене он почиње 1948. Те године сам рођен. Рок је стил живота и о томе дискусије нема.

Прво вино попио сам уз Елвиса. Цигарету ми је упалио Чак Бери. Прву рибу ми је подвео Отис Рединг. Потукао сам се са Билом Хејлијем. Кад сам јурцао за лоптом на Црвеном крсту, мислио сам на Пола Енку.
   Био сам у Паризу на гробу Џима Морисона. Нисам плакао. Гледао сам 1969. у Бечу Џимија Хендрикса како откачен од хероина разбија главу свом бубњару. Седео сам са Меклафлином и певао у Холандији са Јаном Екерманом. Верујте, све је то био рокенрол.

 

„Не желим да будем само сведок ове стерилне и неинвентивне појаве.

Од живота очекујем да ме помилује поветарцем којем ћу ја бити вода.”

Џон Меклафлин


   Онај коме звук Фендер гитаре није протутњао мозгом, па даље доле до оплодних станица, не може да схвати о чему говорим. Остао сам на путевима Немачке са 25 центи, карираним кофером и гитаром, стопирајући неке дрогиране Индонежане. Да, заборавио сам да је падао снег! Какав је то тек био рокенрол! Следећег месеца већ сам куповао чизме од 700 марака.

Седим тако у Дубровнику, цевчим шприцере, кад неки коврџави пита је ли слободно. На енглеском. Стровали се, кажем. Питам хоће ли једно пиће.
   А што сипам воду у вино, чуди се. Помислим, у праву је човек! Одакле си, буразеру? Из Америке. Зовем се Арт, каже. Ја сам Душан, речем. Није Дусан, јебо те бог! Како ти Амери никако да изговоре Ш! А имају речи, није да немају: шит, шоу, шедоу, шуз, шајнинг... Али добро, није греда једно слово. Дружимо се тако дан-два, кад ме срете један пријатељ. Откуд ти с њим, бре?! Што, па он се пришљамчио мени! Па то је Арт Гарфанкел, из чувеног дуета Сајмон и Гарфанкел, човече! Мени тек тада сине! Видим, подсећа ме на некога. Човек светска звезда, а не каже ни реч о музици.

Душан Прелевић Преле (1948–2007), по струци часовничар, од седамнаесте године посветио се музици у групама „Оркани”, „Јуниори”, „Силуете”, „Визије”, „Оливер” и „Корни група”.
Играо је у гласовитом мјузиклу „Коса” 1969. године, одјездио у Немачку, у Гармиш-Партенкирхен, где је по клубовима певао америчким војницима. Један од најбољих блуз и џез певача на овим просторима свој први албум „На оштрици бријача” објавио је тек 1982. године; следећи – „У реду, победио сам” – девет година касније.

Почео је да пише у 38. години настојећи да звуком писаће машине отера тишину, насталу између две љубавне везе. Објавио је књиге „Како је умро Баш Челик”, „Воз за једну битангу”, збирку „Београдске приче”, коју је написао заједно с Миланом Оклопџићем и Богданом Тирнанићем. Сценариста је филма „Последњи круг у Монци”.
Како је књижевни критичар Миодраг Перишић написао у рецензији његове прве књиге, Преле је био од оних који прво стекну биографију, па тек онда почну да пишу. Проговорио је зато што је морао. Ако му дотад књижевност није била потребна, од тада је он постао потребан њој. А ретке су приче које тако одражавају београдски дух и срж рокенрола попут оних које је он писао.

   Касније сам га гледао у филму „Квака 22” и још неким, не могу сада да се сетим. Пратио сам му два писма. Пратио је и он мени.
   Ето, то су вам рокери!
   Сами сте скоро имали прилике да се уверите какав је то сој. На Вемблију и у Филаделфији направили су оно о чему Уједињене нације могу само да сањају. Читаву ноћ и пола дана цео свет је зурио у екран. Уз то су и највеће циције приложиле неки долар. Кажу, 180 милиона. Ко још то данас може да уради? Они набеђени фудбалери који се једва вуку по терену? Ма какви! Политичари који из бусија с микрофонима обећавају земљу Дембелију? Идите, молим вас!

Ко зна, можда сте и ви припадник нашег племена? Пробајте, одбаците шаблоне и опустите се. Музика чак и није најбитнија. Урадите бар једном оно чега сте се увек плашили. Пређите са скупих на јефтине цигарете. Опсујте гласно. Прочитајте ове редове ако ништа друго. Немојте да се сложите са мном. Исеците кравату маказама. Јавите се давној љубави која све теже бије битку с килограмима. Будите оно што сте.
   Толико сам пута помислио да заменим овај бесловесни период битисања и борбе за голу егзистенцију који тако отрцано зовемо ЖИВОТОМ, за пријатан дах смрти. Али нисам. Рокенрол се не издаје!
   Нисам слушао мајку, али кад год ми је тешко, послушам Боба Дилана. Сахранио сам Галета, али живим уз Стивија Винвуда. Себи понекад не верујем, али не сумњам у Џејмса Брауна. Ето, то вам је рокенрол.
   И кад будем стар и кад ми се буду смејали иза леда и кад будем сед, неће ми моћи ништа!
   Јер увек ми остаје
РОКЕНРОЛ.

Број: 3631 2021.