Докторе, помагајте!

УТИЦАЈ ПЛАВЕ КРВИ НА ХЛАДНОЋУ СКАЛПЕЛА

Многе крунисане главе, тешко рањене или болесне, преживеле би да није било њихових лекара. Трудили се јесу, али погрешно...

Године 1881. на америчког председника Цејмса Гарфилда (1831–1881) два пута је пуцао атентатор Чарлс Гито. Један куршум само је окрзнуо председкову руку, али други му се зауставио негде у телу. Рањеника су хитно вратили у Белу кућу. Наредних осамдесетак дана његовим стањем било је заокупљено шеснаест  лекара.
   Вилард Блис први је покушао па установи где је куршум. Зарио је прст у рану, а затим у њу увукао сонду коју ничим није стерилисао. Куршум није нашао, али је лекаре који су касније стигли навео на погрешан траг. Сви су се сложили да је то била путања којом је куршум кренуо и пробио јетру и да због тога хируршки захват не би био од користи.

    Ипак, начелник санитета одлучио је да још једном прегледа рану. Урадио је то са толико жара да је не само допро до јетре – коју метак није ни окрзнуо – него ју је и оштетио, да би на крају потврдио оно што су и његове колеге изјавиле: да председник неће издржати ни 24 часа.
   Тада се неко сетио Грејема Бела и он је одмах позван да својим грубим детектором метала прискочи у помоћ. После неколико покушаја Бел је изјавио да је успео да одреди где се метак налази и лекари су одахнули. Али, кад су направили рез да изваде куршум, поново су се сневеселили. Оно што је Белова опрема открила била је, заправо, метална опруга испод мадраца. Метка нигде.
   Дубока, и сада већ тешко загађена рана, учинила је своје. Неколико дана касније председник је умро, а невешти лекари приписали су његову смрт кидању крвног суда у трбуху!
   Аутопсијом је установљено да се метак зауставио подалеко од кичме и да би председник Гарфилд преживео да су га лекари оставили на миру. На њихову нестручност позивао се и Чарлс Гито током суђења. Тврдио је да председника није убио он него лекари, али је осуђен на најтежу казну и обешен 30. јула 1882. године.


* * *
Први поуздан извештај о трансфузији крви потиче из 1657. године, када је Ричард Лоуер покушао да једној животињи дâ крв друге, а десет година касније Жан Батист Дени осмелио се да крв животиње дâ човеку.
   На дан 23. новембра 1667. године чланови Британског краљевског друштва у Лондону окупили су се да присуствују значајном догађају: три и по децилитра овчије крви требало је, трансфузијом, дати злосрећном свештенику Артуру Когу. Семјуел Пипс, енглески писац чувеног „Дневника”, драгоценог сведочанства о дворском и друштвеном животу тога времена, записао је:
   „Пацијент говори повезано, каже да се осећа много боље, као нов човек... само што је мало поремећен у глави.”
   Пречасни Ког убрзо је умро, а покушаји трансфузије још дуго година завршавали су неуспешно, пре свега због тога што нису биле познате неке основне особине људске крви. Тек 1901. године, када је аустријски, касније амерички патолог, Карл Ландштајнер – добитник Нобелове награде за медицину 1930. године – открио да код људи постоје четири крвне групе, постављени су темељи практичне примене трансфузије крви.
    А помињани Семјуел Пипс и сам је искусио један хируршки захват – литотомију, одстрањивање камена из бешике. Двадесетдвогодишњи пацијент лежао је, како је записао, на леђима, руку везаних за чланке ногу, док је хирург сондом тражио и нашао камен. Потом је начињен велики рез у близини пацијентових препона, лекар је расекао међицу и из бешике извадио камен „велик као тениска лоптица”.
   У то време овакав захват трајао је најмање један сат, а готово половина пацијената није успевала да га преживи.

 

* * *
Кад је 1685. године енглеском краљу Чарлсу II (   ) позлило док се бријао, четрнаест лекара пожурило је да му укаже најбољу могућу медицинску помоћ тога времена: пуштали су му крв, присиљавали га да повраћа, кљукали га јаким лексативним средствима. Затим су му обријали главу, намазали је мастима од којих су избили пликови, стављали му на табане облоге од голубијег измета, давали му каменчиће из мокраћне бешике козе... Два дана касније краљ је умро.

* * *
Године 1686. француски краљ Луј XIV (1638–1715) имао је тешку операцију хемороида. Два пута су га секли без икаквих анестетика, али са двора се чула вест да је Његово величанство херојски поднело захват. Монахиње самостана Сен-Сир, чувши за његов опоравак, написале су песмицу „Dieu Sauvez le Roi” (Бог је спасао краља). Путујући Француском, један Енглез чуо је мелодију и записао ју је, а када се вратио кући, превео је песмицу и дао јој наслов „God Save the King” (Боже, чувај краља). Из песме је касније настала британска национална химна.

* * *
Славни британски адмирал Нелсон (1758–1805) учествовао је у 140 битака, 40 пута је рањаван, у бици код Калвијеа 1794. године изгубио је око, у окршају код Тенерифа 1797. десну руку. Тешко озлеђена рука морала је да се одсече, што је урађено без анестетика. Неустрашивог ратника силно је узнемирио осећај хладног скалпела, па је наредио да се убудуће на бродовима под његовом командом све ампутације обављају топлим хируршким ножевима.
   Битка код Трафалгара, 21. октобра 1805. године, у којој је уништио удружену француско-шпанску флоту, последња је коју је Нелсон добио. Један од највећих стратега у историји поморства у овом сукобу смртно је рањен.


* * *
Ако је веровати званичним извештајима, пацијенти плаве крви храбро су подносили болове током захвата. Питање је да ли су заиста храбрији од обичних смртника или ни тада не смећу с ума да их положај обавезује да стисну зубе када то многима на памет не пада и понашају се достојанствено.
   Када је енглеској краљици Викторији (1819–1901) одстрањен веома велики и болан чир испод пазуха, она се, прибравши се од хлороформа, обратила лекару:
   „Веома непријатан задатак, професоре Листер, обављен на изванредно пријатан начин.” Захват је извео угледни хирург Џозеф Листер, познат по томе што је 1867. године увео у хирургију заштиту од сепсе – тровања крви.

Број: 3545 2020.
Аутор: Г. В.
Илустратор: Драган Максимовић