Живот пише драме

УБИЋЕ МЕ КРЕВЕТ

Само што се испружила, нешто је шљоцнуло, кревет се склопио и приковао ју је
за зид запањујућом снагом…

Mора педесетчетворогодишње Марије Бронич из Минхена почела је у четвртак 22. јануара 1980. године.
   Месецима је штедела пре него што је коначно могла да купи модеран патент-кревет који је толико желела. За стан какав је њен, ,,кревет-витрина” био је право решење: склопљен уза зид, ослобађао је читаву половину собе.
   Из продавнице су га испоручили на време и одмах монтирали тако да је, кад би га склопила, тачно стајао у удубљењу у зиду. Чим је отпратила носаче, одлучила је да га проба. Али, само што се испружила, нешто је шкљоцнуло, кревет се склопио и приковао ју је за зид запањујућом снагом. Узалуд је покушавала да се ослободи, кревет ју је све јаче притискао.
   Покушала је да виче. Лицем је била притиснута уз душек тако да се чуло само пригушено кркљање.

Неколико сати касније, изнемогла од безуспешне борбе, схватила је да је једини резултат њених напора био тај што се – можда јој се од страха само тако чинило – патент још чвршће заблокирао.
   Потпуно исцрпљена утонула је у немиран сан из кога се будила с времена на време и сваки пут поново проживљавала ужас сазнања да то што јој се догађа није само страшан сан...
   Да је знала колико ће све трајати, можда не би издржала. Можда би за та 94 сата неподношљиве тескобе и неизвесности заиста полудела.
   Можда и јесам... можда сам стварно луда, можда ми се све ово и не дешава, можда је све само грозоморна игра мог болесног мозга, размишљала је.

ПЕТАК: Пробудило ју је звецкање боца. Млекаџија. Зној јој се сливао низ лице док је успаничено покушавала да га дозове. Резултат: само мумлање. Онда су кораци застали пред вратима...
   Чуо ме је, говорила је у себи.
   Срце јој је лудачки ударало, зауставила је дах и чекала... Неколико бескрајно дугих тренутака касније млекаџија се удаљио.
   Боже мој, не... Хоће ли ми ико помоћи, питала се Марија.

СУБОТА: Утонула је у неко чудно стање полусна у коме је време престало да постоји: пред очима јој се одвијао читав живот. Мислила је на своје две сестре. Више од свега у том тренутку желела је да им некако каже да их воли...

НЕДЕЉА: Једино о чему је читавог дана мислила била је боца минералне воде која се налазила у фрижидеру и коју је повремено тако јасно видела... Лудела је од жеђи. Телефон није престајао да звони. Сетила се да је недеља и да се још раније договорила са пријатељима да тог дана иду на ручак. Можда ће се забринути што ме нема, па ће свратити да виде шта је са мном, помислила је. Зашто ме нико не потражи? Зашто?

ПОНЕДЕЉАК: Помисао о смрти ју је ужасавала. Привиђао јој се тренутак кад ће неко коначно провалити у стан – неколико минута пошто умре. Видела је саму себе, беживотно бледу, измрцварену и укочену... Данима никоме није недостајала... Стомак јој се грчио од глади... Једва је гутала пљувачку, грло јој се осушило, чинило јој се да гори...

Чула је телефон, чула је како неко куца на прозор, гласове... Дуго није имала смелости ни да помисли како јој се све то овога пута не привиђа. Најзад је, без радости, схватила да су гласови стварни. По ко зна који пут покушала је да виче... Неколико минута касније чула је:
   – Нема овде никога, момци. Идемо.
   У тренутку кад су се његови људи спремали да се врате истим путем којим су се кроз прозор и увукли у стан, поглед командира ватрогасне бригаде Мартина Нефа привукла је брава на вратима стана Марије Бронич. Кључ се налазио с унутрашње стране, чак је и ланац био намакнут...
   Узбуна коју су дигли пријатељи ове жене, дакле, ипак није била лажна, помислио је командир и истог часа кренуо у ново претраживање стана...
   Налазила се у тешком стању кад су је извукли. Десетак минута касније већ је била у амбулантним колима. Деведесет и четири часа ужаса, скоро четири дана море Марије Бронич били су окончани.
   Прво што је учинила кад је изишла из болнице било је да купи нови кревет. Обичан, најобичнији кревет с четири ноге на поду...