Живот пише драме

У ТОЧКУ ПРЕКО АТЛАНТИКА

Двојица Кубанаца решила су да побегну у САД. Сковали су потпуно сулуд план...

Све је почело средином маја 1969. године када су се на бејзбол утакмици у Хавани, на Куби, срели седамнаестогодишњи Армандо Рамирез и шеснаестогодишњи Хорхе Бланко. Познавали су се већ неко време, али су тада вероватно први пут отворено попричали. Обојица су били незадовољни животом на Куби. Привлачиле су их САД. Армандо је имао ујака у Мајамију, а стално је слушао приче о Кубанцима који су некако успели да се домогну САД, па сада, како су тврдили уз писмима, живе као у сну. Колико су биле тачне, није га превише занимало. Било је довољно да лепо звуче.
   Постојала су два лета дневно за Мајами, али је листа чекања садржала више десетина хиљада имена. Хорхе је онда изложио свој план. Често је пролазио поред аеродрома. А чуо је да једном недељно постоји лет за Мадрид. Већ сутрадан, двојац се нашао поред ограде аеродрома. Лепо су могли да виде DC-8 који је управо узлетао. Имао је ознаке шпанског авио-превозника. Следеће седмице поново су се нашли уз ограду. Авион је прелетео тачно изнад њих. Видели су гондоле стајног трапа, пилот још није био увукао точкове. Армандо је прозборио:

   – Тамо има довољно места за нас!
   Већ следеће недеље, у касно поподне 3. јуна 1969. године, одважили су се да прескоче ограду аеродрома. Сакрили су се у шибље уз саму писту. Већ су детаљно испитали полетање авиона. Млазњаци се довезу до краја писте, потом полако окрену, па уз пун гас рулају до полетања. Имали су свега неколико секунди да покушају да се укрцају.

Били су обувени у патике с гуменим ђоновима. Претпостављали су да ће у њима лакше да се успентрају уз точкове и стајни трап. Сетили су се да понесу конопце, за случај да морају да се вежу унутар гондоле. А у уши су нагурали парчиће вате, нешто за шта су мислили да ће да их заштити од грмљавине млазних мотора.
   Кад се авион коначно полако провезао поред њих, скочили су на ноге. Нису обраћали пажњу на то што су млазни мотори сравнили траву око њих. Армандо је повикао:
   – Трчи!
   Стуштили су се ка авиону. До точкова су стигли тачно у тренутку када је летелица застала на крају писте. Хорхе је био бржи. Већ се пентрао уз точак, када га је Армандо стигао. И сместа увидео да у једној гондоли нема места за обојицу. Стога је потрчао ка другом точку.

Лако се попео на точак, потом уз стајни трап. За неколико секунди нашао се у гондоли, полумрачном простору. Авион је почео да рула по писти. Армандо је дограбио неке цеви, како не би испао. Грмљавина мотора готово да му је пробила бубне опне.
   Како се авион одлепио од писте, точкови су кренули ка конзоли. Армандо је покушао да се прибије уз оплату колико год да је могао. Осетио је врелину гума које су му се опасно приближивале. Потпуно очајан, покушао је ногама да одгурне два огромна точка. Ови су га упорно прибијали уз лим. Таман када је био убеђен да је све готово и да ће точкови да га здробе, зауставили су се. Вратанца испод су се затворила, гондола је утонула у потпуну таму. А Армандо се нашао запетљан усред каблова, црева и цеви у утроби авиона који је летео над Атлантиком. Није могао да се помери, а камоли да уради нешто. Само да чека.
   Једва да је прошло неколико секунди, поклопац се поново отворио. Точкови су кренули наниже, у позицију за слетање. Армандо се држао и рукама и ногама за неке цеви, потом за стајни трап. Није могао да схвати шта се дешава. Да ли га је неко приметио, па се авион враћа? На писти га сигурно чека полиција.
   Точкови су поново почели да се увлаче. То му је дало времена и светла да се осврне око себе. Спазио је мали простор између неких цеви. Покушао је да се завуче тамо. Једва да је успео, када су се врата поново затворила. Једва да је могао да дише, толико је тесно било. Неколико минута касније, додирнуо је гуму. Охладила се. Из џепа је дохватио аспирин. Прогутао га је на суво, колико да ублажи главобољу, изазвану несношљивом буком.
   Нешто изнад, у кабини авиона, капетан Валентин дел Реј постављао је параметре за рутински ноћни лет. Требало је да траје осам сати и двадесет минута. Полетање је прошло у најбољем реду. Авион је већ ухватио крстарећу брзину, док се 147 путника и десет чланова посаде бавило својим послом. Ипак, тада се упалила лампица на контролној табли. Црвено светло је упозоравало пилота да нешто није у реду са стајним трапом.

Из контролног торња су одмах упитали да ли је све у реду. Капетан се није успаничио, одговорио је да се десни точак није потпуно увукао. Поново ће да покуша да га спусти и увуче. Била је то уобичајена процедура.
   Неколико секунди касније, точак је излетео из трупа, потом се вратио. Лампица се угасила. Капетан готово да је заборавио на овај ситан проблем. Понекад се дешавало, није то било ништа страшно. Посветио се подешавању параметара лета. Тек успут је приметио да је температура напољу минус 41 степен испод нуле.

Армандо, који само што није испао при том извлачењу и увлачењу точка, неконтролисано се тресао. Никада није осетио такву хладноћу. Заправо, мало који човек јесте. Није успевао да заустави цвокотање. Ако му је успевало да повеже коју мисао, углавном се тицала Хорхеа. Да ли је успео? Шта им је све то требало, уопште? Престао је да цвокоће. Повремено би га опхрвао сан. Покушавао је да остане будан. Глава му је била све тежа.
   Да ли је могуће да су свега сат или два раније Хорхе и он прескакали ограду аеродрома и пентрали се по точковима? Онесвестио се.

   Авион је прешао европску обалу високо изнад Португала. Капетан Дел Реј скренуо је авион ка Мадриду. Лет дугачак готово 9.000 километара ближио се крају. Путницима је пренео да је у Мадриду осам сати ујутру, топло је и сунчано.
   Само што су прелетели Толедо, капетан је избацио точкове. Авион се брзо приближавао писти. Неколико минута касније гуме су додирнуле асфалт. Слетање је протекло без икаквих невоља, као по уџбенику. Пошто је све проверио, капетан је сишао из авиона. С посадом је стајао поред летелице и чекао возило које ће да их пребаци до аеродромске зграде. Одједном, ниоткуда, чуо је чудан звук.
   Недалеко од њих, смрзнуто тело испало је из гондоле. Први који је стигао до њега био је радник обезбеђења. Када је додирнуо Армандову одећу, била је потпуно замрзнута. Подсетила га је на кору залеђеног дрвета. Помислио је да је несрећник мртав. Онда је овај зајечао. Слабо, али је некакав звук ипак допирао из уста.
   Утом се поред Арманда створио и капетан. Без престанка је понављао:
   – Ово није могуће!
   Лице слепог путника било је готово потпуно прекривено ледом. Боја коже била је неописива. Капетан никада није видео ништа слично.
    Армандо је у болницу у Мадриду стигао више мртав него жив. Када су покушали да му измере температуру, топломер није реаговао. Лекари су дали све од себе, па је Армандо дошао свести после неколико сати. И прво је упитао да ли је у Шпанији. Потом и где је Хорхе. То већ нико није знао.

Лекари су Армандово стање упоредили с дубоким замрзавањем, које се практиковало приликом неких изузетно тешких операција. Само, у строго контролисаним условима. Нешто касније спроведена су истраживања. Резултати су били запањујући. Човек би на тој висини и тој температури преживео свега неколико минута. Инжењери су нечију шансу да уђе у гондолу стајног трапа, а да га овај не здроби, проценили на милион према један. Испоставило се да је Хорхе испао из гондоле још пре првог затварања поклопца. Остао је на Куби.
    Неколико дана касније Армандо је већ играо карте с полицајцем задуженим да га чува. Нешто касније добио је азил, потом и позив из САД. Ујак га је звао да живи с њим.
   Сада има 69 година и живи у Вирџинији. Пензионисао се као возач, а има четворо деце и дванаесторо унучади.

Број: 3579 2020.
Аутор: Н. Б.