Судбина побуњеника са „Баунтија”

У ПОТРАЗИ ЗА РАЈЕМ

Верујући да су стигли у најлепше место на свету, поручник Флечер и неколико морнара населили су се на острво Питкерн

Угледали смо копно на југу. Када смо се приближили острву следећег дана, изгледало је као велики камен који извире из океана... Пошто га је открио морнар Роберт, син мајора Питкерна, одлучили смо да му по њему дамо име Питкерн.”
   Ове речи забележио је у дневнику британски капетан Филип Картерет, након открића нове земље у јужном делу Тихог океана у јулу 1767. године. Данас се назив односи на групу од четири острва, од којих је само Питкерн насељен. А његове становнике повезује једна од најпознатијих поморских побуна у историји – она која се десила на броду британске краљевске морнарице „Баунтију” 1789. године.

   Све је почело у раним јутарњим часовима 28. априла. Брод се налазио на око 30 наутичких миља (или око 56 километара) од острва Тофуа у Пацифику. Поручник Флечер Кристијан је, после непроспаване ноћи, одлучио да је дошло време да спроведе план у дело. Заједно са неколицином морнара, кренуо је најпре ка кабини капетана Вилијама Блаја. Циљ им је био да преузму управљање над бродом јер нису желели да се врате кући нити да и даље трпе тиранију главнокомандујућег.

Од острва до острва

   Разлог зашто је некима била мрска сама помисао да се врате у Енглеску био је вишемесечни боравак на Тахитију, на који је „Баунти” пристао у октобру претходне године. Многи чланови посаде острво су доживели као рајски врт у ком би могли да остану до краја живота. Поготову због жена. Једини начин да то остваре била је побуна. А то је значило отарасити се капетана и свих људи који су му остали верни. Деветнаест побуњеника под оружјем извело је на палубу Блаја и морнаре који су стали на његову страну. Нису стигли ни да се обуку. Наредили су им да се укрцају у чамац, а затим су их оставили насред океана.
   У чамцу дугачком седам метара, без мапе и компаса, искусни Блај је са осталима издржао 47 дана на отвореном мору. Прешли су више око 6.710 километара док нису стигли до острва Тимор. Одатле су наставили даље у Енглеску.
   За то време побуњеници на „Баунтију” најпре су стигли до острва Тубуаи, где се нису дуго задржали. Домороци су их одмах напали и ставили им до знања да их не желе на својој земљи. Флечер је зато наредио да се врате на Тахити. Ни тамо становништво није било пријатељски расположено као приликом првог боравка. Сукоби су били чести, и најчешће су настајали око „власништва” над женама.
   После једног од крвавијих окршаја, Флечер је схватио да морају да траже ново стално боравиште. Овога пута нису сви побуњеници били уз њега. После гласања у септембру 1789. године, њих шеснаесторо је одлучило да остане на Тахитију. На брод се укрцало преосталих девет морнара и 20 Полинежана, међу којима је било 14 жена и једна беба. Понели су и залихе хране и воде.
   Флечер је раније чуо за острво Питкерн, и управо је желео да им то буде коначно одредиште. У јануару 1790. године, после лутања на отвореном мору, угледали су копно. Како иза себе не би оставили било какав траг, одмах по искрцавању „Баунти” је спаљен. Прве куће који су досељеници направили нису биле ништа више до склоништа од лишћа. Оне ће тек касније бити замењене издржљивијим и трајнијим грађевинама. Преживљавали су од грла стоке које су довели са Тахитија и пољопривредних послова.
   Према полинежанским мушкарцима које су повели са собом побуњеници су се понашали као према робовима. То ће довести до нових крвавих обрачуна у којима су страдале обе стране. Десет година након што су ступили на острво, једини преживели из првобитне посаде био је Џон Адамс. Њега је захватила нека врста верског лудила током дугих дана опијања пићем које је сам научио да прави.

Далеко од света

   Срећом, рађала су се и деца. Први порођај забележен је 1793. године. Жене су имале најважнију улогу у њиховом одгајању. Од њих је највише зависио опстанак целе заједнице, нарочито после страдања већине одраслих мушкараца. Адамс је помогао да стекну какво-такво образовање и подучавао их основним занатским пословима.
   Тек 1808. године, скоро две деценије након побуне, први брод допловио је до острва и сазнао за постојање ове мале заједнице од свега 35 људи. Био је то амерички „Топаз” на коме су били китоловци. Вести су стигле до Енглеске, али у јеку ратова са Наполеоном, власти су убрзо заборавиле на њих. Тек 1814. године, када су допловила још два брода, становници Питкерна изашли су из осаме. Оба капетана потрудила су се да свет сазна за њих, па су у наредним годинама долазили бројни мисионари и доносили залихе свега што им је у претходне две деценије мањкало.
   Историјска документа показују да је број становника био највећи 1937. године. Тада је на острву живело 233 човека. Од тада па до данас, овај број се постепено смањивао. Тако је у извештају из децембра прошле године забележено свега 49 сталних и пет привремених становника. Разлог за ово је пре свега исељавање. Млађе становништво је након Другог светског рата покушало да нађе боље прилике за живот, највише на Новом Зеланду. Неки оду да студирају, па се врате, али њих је веома мало.
   Они који су одлучили да остану на Питкерну свесни су да пред њима није баш светла будућност уколико не привуку нове досељенике. Тамошње власти су управо због тога омогућиле бројне олакшице када је у питању добијање неопходних докумената и куповина земље. Ипак, мештани су свесни и тога да није свако спреман на живот у издвојеној заједници. Нико се тамо није обогатио. Ко воли буку, кафиће, трговинске центре, боље да их заобиђе. Само они који воле мир, тишину и уживање у сопственом раду нашли су срећу на острву.

Број: 3480 2018.
Аутор: С. Л.