ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ТИХИ УБИЦА ИЗ ВОДЕ

Цела лева нога била је прекривена пипцима. Били су обмотани и око десног бедра, стомака, а дохватили су и руку. Избезумљена, Џени је покушала да отргне пипке.

Река Калиопе једно је од најомиљенијих места за одмор и излете за породице из Квинсленда у Аустралији. Поготово лети, када се обале реке испуне камперима из околине и туристима приспелим чак из Бризбејна, удаљеног око пет стотина километара. Тако је било и уочи Божића прошле године.
   Породица Џеферсон – Брус, Џени и њихово двоје деце, Сара и Џон – с острва Бојн планирали су излет. Температура је тих дана већ до поднева достизала четрдесет степени Целзијуса, па тешко да је било бољег начина за расхлађивање од неколико дана поред реке. Зато су се спаковали у комби и кренули.
   Тог 22. децембра стигли су на излетиште око четири сата по подне. А тамо нешто што им је заличило на рај. Обала пуна еукалиптуса који праве дебелу хладовину. Кампери раштркани на све стране, одрасли седе и читају док деца трчкарају около. Понеко од родитеља промакне с флашом пива у руци, колико да се увери да су деца на безбедном.  Река је плитка, због суше. Вода је спора, сланија него иначе, али то не смета купачима који би да се расхладе по сваку цену. Гацају по плићаку који се протеже готово до половине речног тока. Чак и сасвим мала деца уживају на двадесетак метара од обале.

Џеферсонови су једва дочекали да се распакују. Поготово деца. Још док су родитељи вадили опрему из комбија, развлачили шатор, десетогодишња Сара и седмогодишњи Џон устремили су се ка реци. Није вредело што су их родитељи дозивали. Деца су већ била у гаћама за купање, а Џон је извадио и даску за пливање. Родитељи су само одмахнули рукама. Сара је онако успут приупитала да у води нема случајно нечег опасног. Мајка јој је одговорила да нема, али да се ипак држе близу обале. То је било једино што је занимало девојчицу, па је, пре него што је мајка завршила реченицу, била у плићаку. У стопу ју је следио млађи брат.
   Када су се коначно распаковали, Брус и Џени су засели. Коначно мало одмора. Хладно пиће, хладовина, деца у реци. Јесте да их не виде, али нису далеко. Толико су близу, да се чује Сарин смех и пљускање воде. Чак и Џоново противљење сестри која га упорно прска. Родитељи немају чега да се плаше. За то време, Сара и Џон нашли су другара. Мало старији Сем већ је сат времена био у води. Одвео је Сару и Џона мало даље од обале. У дубину. Бар је тако рекао. И тамо им је вода била до појаса. Џону тек мало испод груди. А река мирна, као бара.

Клинци су се играли удаљени метар једно од другог. Тада је Сем осетио бол у нози. Као да га неко убада оштрим стаклом у леви чланак. Погледао је надоле и из воде извукао неку пихтијасту масу. То га је опекло, али пре него што је стигао да врисне, погледао је Сару. Она се тресла и хистерично вриштала. Бацио је оно љигаво и полетео ка њој. Док је девојчица дрхтала, Сем је успео некако да је подигне на своју даску за пливање. Гурао ју је ка обали, из све снаге. Сара је и даље вриштала.
   Ти њени урлици дозвали су и Џени и Бруса. Стуштили су се ка обали и видели како дечак њихову кћерку гура напоље. Улетели су у воду да му помогну. Брус је дограбио и Џона. Дечак није био свестан шта се дешава, али је плакао. Од страха. И кад су Сару изнели на песак, није престајала да вришти. Молила је мајку и оца да скину рибу са ње. Док су они гледали коју рибу, какву рибу, ту се створио и неки старији брачни пар. Жена је одмах препознала о чему се ради. Коцкаста медуза. Потребно им је сирће, што пре.
   Сарини родитељи тек су тада схватили шта се дешава. Стресли су се. Знали су да је та медуза једно од најотровнијих створења на свету. Живи у водама на северу Аустралије, и има готово шездесет пипака. Могу да буду дугачки до три метра, а прекривени су ћелијама које се у додиру с другим живим бићем распрсну и испусте отров. Та твар може врло лако да заустави срце човека и за неколико минута га убије. Често се дешава да медузе залутају у реке, поготово када је водостај низак. И сада је тај пихтијасти убица био обмотан око ноге њихове ћерке.
   Цела лева нога била је прекривена пипцима. Били су обмотани и око десног бедра, стомака, а дохватили су и руку. Избезумљена, Џени је покушала да отргне пипке. Сара се смирила. Само је питала мајку да ли ће умрети. Џени је говорила да неће, биће добро, али ни сама није веровала у то што говори.
   Тада се вратила она жена. Донела је флашу сирћета и убрусе. Како су сипали течност преко пипака, тако је стисак попуштао. Џени је искористила убрусе да склони медузу. Одахнула је. Олакшање је кратко трајало. Свега неколико секунди касније, схватила је да Сара губи свест. Није било друге него да је ставе у кола и упуте се ка најближој болници. Неко је позвао Хитну помоћ, али њима треба времена. Кренуће им у сусрет. Док је Брус позајмио и довезао аутомобил, на Сарином телу појавиле су се велике љубичасте модрице. Лице јој је било бледо, а мајка никако није успевала да је пробуди. Улетели су у возило, њих две позади. Мајка ће да покуша да реанимира ћерку.
   То је потрајало свега минут-два. Док је Брус возио, Џени је урликнула да дете не дише и да она не може да јој помогне. Брзо су заменили места. Џени је нагазила педалу гаса, док је Брус покушавао да опипа пулс на Сарином врату. Није успевао. Почео је с оживљавањем. Прошао је обуку за прву помоћ и надао се да није много тога заборавио.

Стешњен предњим седиштем, левом руком придржавао је дете, а десном покушавао да је оживи. Један притисак на груди, два, три... петнаест. Онда један удах. Није био сигуран да ли се забројао. А мора и да пази да не притиска превише. Лако је могао девојчици да изломи кости. За то време Џени је била на вези с лекарима. Викала је куда вози и где да је чека комби Хитне помоћи. Још свега неколико километара. Тада је ауто почео да кашљуца и успорава. Остајали су без горива.
   На сву срећу, у близини је била бензинска пумпа. Радници Џеф и Лори могли су да виде како возило улеће и нагло кочи. Није им било јасно о чему је реч све док нису видели драму која се одвијала у кабини. Џеф је брзо наточио гориво, а онда су обоје улетели унутра, да макар мало помогну. На срећу, обоје су прошли курс прве помоћи. Одменили су исцрпљеног Бруса, који се скљокао на седиште. Џени је опет нагазила гас.

Неколико минута касније зачули су сирену Хитне помоћи. Чим је видео Сару, лекар је јавио да му спреме противотров. Ваљда ће стићи на време. Девојчици је било све горе. Лице и удови су јој били плави. Очигледно јој недостаје кисеоник. Доктор је ставио маску на лице девојчице и тако јој ваздух упумпавао у плућа. Пумпаџија јој је масирао срце. Два минута касније доктор је напипао пулс. Убрзо су се откуцаји уравнотежили. Крвни притисак, који је до тада био застрашујуће низак, почео је да расте. Убрзо је почела и самостално да дише.
   Возило Хитне помоћи убрзо су пресреле колеге из болнице. Носили су противотров који су одмах убризгали. Када су коначно стигли до медицинског центра, Сара је почела да долази свести. Лекари су родитељима саопштили да морају да ставе Сару у вештачку кому, како би њено тело могло да се избори с последицама недостатка кисеоника. Ако то не би урадили, постоји велика могућност за трајно оштећење мозга.
   Сутрадан је девојчица пребачена у клинику у Бризбејн. Свега два дана касније скинули су је с апарата. Још две недеље провела је у болници, а онда је коначно могла кући. Опоравак је потрајао, а за успомену на купање остали су јој ожиљци преко леве ноге. Подсећају на огромне опекотине. И то је једино што Сара зна о сусрету с медузом. Осталог се не сећа, а можда је тако и најбоље.