За читање и уживање - Марина Цветајева

ТАТЈАНА И ОЊЕГИН

Одломак из књиге „Мој Пушкин”

Нешто касније – било ми је шест година и то је била моја прва музичка година – у музичкој школи Зограф-Плаксине, у Мерзљаковском пролазу, био је, како се то тада звало, јавни час, божићни. Давали су сцену из „Русалке”, затим „Рогнеду” и:

Хајдемо у врт поред села

Где се са њиме Тања срела.

Клупа. На клупи – Татјана. Онда долази Оњегин, али не седа, већ она устаје. Обоје стоје. И говори само он, све време, дуго, а она не говори ни речи. И ту ја схватам да риђи мачак, Августа Ивановна, лутке нису љубав, да је то – љубав, када је клупа, на клупи – она, онда долази он и све време говори, а она не говори ни речи.

– Шта ти се, Мусја, највише свидело? – мајка, по завршетку.

– Татјана и Оњегин.

– Шта? Не „Русалка”, где има млин и кнез и шумски дух? Не „Рогнеда”?

– Татјана и Оњегин.

– Али како је то могуће? Ти тамо ништа ниси разумела. Шта си ти тамо могла да разумеш?

Ћутим. Мајка, тријумфујући:

– Па да, ни речи ниси разумела, тако сам и мислила. Са шест година! Али шта је тамо теби могло да се свиди?

– Татјана и Оњегин.

– Ти си скроз блесава и тврдоглавија си од десет мазги! (Окрећући се ка директору школе који нам је пришао, Александру Леонтјевичу Зографу.) Знам је ја, сада ће цео пут у саоницама на сва моја питања да понавља: „Татјана и Оњегин!” Жалим што сам је повела. Ниједном детету на свету не би се, од свега што је видело, допали Татјана и Оњегин, свима би се више свидела „Русалка”, јер то је бајка, јасно. Стварно не знам шта да радим с њом!!!

– А зашто, Мусењка, „Татјана и Оњегин”? – с великом добротом пита директор.

(Ја, ћутећи, пуним речима: „Зато што је то – љубав.”)

– Њој сигурно душа спава! – прилази Надежда Јаковљева Брјусова, наша најбоља и најстарија ученица и ту ја по први пут чујем да постоји душа која спава, као мера дубине сна и ноћи.

– А шта је ово, Мусја? – каже директор, вадећи из мог муфа мандарину коју је ту ставио и поново је неприметно (приметно!) ставља, и опет вади, и опет, и опет...

Али ја сам већ сасвим онемела, скаменила се и никакви мандарински осмеси, његови и Брјусове, и никакви страшни мајчини погледи не могу с мојих усана да изазову осмех захвалности. На путу кући – тихом, касном, у саонама – мајка ме грди:

– Обрукала ме!! Ниси се захвалила на мандарини! Каква блесавица, шест година има, заљубила се у Оњегина!

Мајка је погрешила. Нисам се заљубила у Оњегина, него у Оњегина и у Татјану (и, можда, у Татјану мало више), у обоје заједно, у љубав. И ниједну своју ствар нисам после писала, не заљубивши се истовремено у двоје (у њу – мало више), не у њих двоје, већ у њихову љубав. У љубав.

Клупа на којој они нису седели показала се као одређујућа. Ја ни тада, а ни после, никад нисам волела кад су се љубили, увек – кад су се растајали. Никад – кад су седали, увек – кад су се разилазили. Моја прва љубавна сцена била је нељубавна: он није волео (то сам разумела), зато и није сео, волела је она, зато је и устала, они ни минут нису били заједно, ништа заједно нису радили, радили су потпуно супротно: он је говорио, она ћутала, он није волео, она је волела, он је отишао, она је остала, тако да, ако би се подигла завеса, она сама стоји, а може бити, опет седи, зато што је стајала само јер је он стајао, а онда се срушила и седеће тако довека. Татјана на тој клупи седи вечно.

Та моја прва љубавна сцена предодредила је све потоње, сву страст у мени несрећне, неузвраћене, немогуће љубави. Од те саме минуте нисам више хтела да будем срећна и тиме сам себе осудила на нељубав.

У томе и јесте била суштина, што је он није волео и само је зато она њега – тако, и само је због тога изабрала за љубав њега, а не другог, јер је потајно знала да је он неће волети. (Ја то сад кажем, али знала сам већ тада, тада сам знала, а сад сам научила да говорим.)

Марина Ивановна Цветајева (1892–1941), једнa од највећих руских књижевница 20. века, рођена је у Москви у породици Ивана Цветајева, оснивача московског Музеја ликовних уметности „А. С. Пушкин”. У раном детињству писала је стихове на руском, немачком и француском. Прву збирку песама „Вечерњи албум” објавила је 1910. године. Следили су „Чаробни фењер”, „Стихови Блоку”, „Казановин крај”, „Цар-девојка”, „Психеја”... Писала је и поеме и драмска дела, а целог живота водила је преписку с истакнутим књижевницима попут Бориса Пастернака и Рајнера Марије Рилкеа. Њена прозна дела углавном су есејистичка и мемоарска. Таква је књига „Мој Пушкин”, из које је преузет одломак пред читаоцем, као и сећања на писце Максимилијана Волошина („Живо о живом”) и Михаила Кузмина („Неовдашње вече”)

Људи с тим кобним даром несрећне, неузвраћене, увек на себе преузете љубави имају праву-правцату даровитост за неодговарајуће предмете.

Али још нешто, не нешто, већ много је у мени одредио „Евгеније Оњегин”. Ако сам потом цео живот до овог последњег дана увек прва писала, прва пружала руку, не страхујући од суда; то је било само зато што је у освит мојих дана Татјана из књиге, што лежи уз свећу, рашчупане кике пребачене преко груди, то на моје очи урадила. И ако после, када су одлазили (увек – одлазили), не само да нисам за њима пружала руке него ни главу нисам окретала, то је било само зато што се онда, у врту, Татјана следила као статуа.

Лекција смелости. Лекција гордости. Лекција верности. Лекција судбине. Лекција усамљености.

Ко међу народима има такву љубавну јунакињу: смелу и достојну, заљубљену и неумољиву која, јасно видећи, и даље воли. Јер у Татјанином одговору нема ни сенке осветољубивости. Зато и испада таква пуноћа одмазде, зато Оњегин стоји „као да га је гром ударио”.

Све су карте биле у њеним рукама, да му се освети и слуди га, сви адути да га понизи, утопта у земљу те клупе, сравни с паркетом те сале, она је све то уништила тек једном реченицом: „Ја вас волим – нашто крити?”

Нашто крити? Та да би тријумфовала! А тријумфовати – нашто? Е, сад на то, заиста, нема одговора за Татјану смисленог и опет она стоји у зачараном кругу сале као онда – у зачараном кругу врта – у зачараном кругу своје заљубљене самоће, тада непотребна, сада жељена, и тада и сада заљубљена и за узајамност недоступна.

Све су карте биле у њеним рукама, али она није играла.

Да, да, девојке, признајте прве, онда слушајте одговоре и удајте се за уважене рањенике и онда слушајте признања и немојте до њих снисходити – и бићете хиљаду пута срећније од друге наше јунакиње којој од испуњења свих жеља није остало ништа друго до да легне на шине. Између пуноће жеље и испуњених жеља, између пуноће страдања и празнине среће мој избор био је направљен од рођења и пре њега.

Јер је Татјана пре мене утицала још на моју мајку.

Кад ју је мој деда А. Д. Мејн поставио између вољеног и себе, она је изабрала оца, а не вољеног; удала се потом боље него на Татјанин начин, јер су „за јадну Тању сви жребови били једнаки”, а моја мајка изабрала је најтежи жреб – двапут старијег удовца с двоје деце, заљубљеног у покојницу. На децу и туђу несрећу удала се, волећи и настављајући да воли оног с којим никада није тражила сусрет и коме је, по први пут случајно се сусревши с њим на мужевљевом предавању, на питање о животу, срећи и тако даље, одговорила: „Моја кћерка има годину дана, веома је крупна и паметна, савршено сам срећна.” (Боже, како мора да ме је у том тренутку, крупну и паметну, мрзела што нисам његова кћи!)

Тако је Татјана утицала не само на цео мој живот већ и на саму чињеницу мог постојања: да није било Пушкинове Татјане, не би било мене. Јер жене тако читају песнике, не другачије. Мајка ми, међутим, није наденула име Татјана; мора бити да се ипак сажалила над девојчицом...