За читање и уживање - Урош Предић

ТАМО ГДЕ СЕ СТРАХОТЕ ГЛЕДАЈУ НАСЛАДОМ, А ЛЕПОТЕ УЖИВАЈУ СА ПОТАЈНОМ ЈЕЗОМ

(Сликар на Цетињу 1925. године)

Год. 1925. имао сам част да својим сликама украсим надгробну капелу нашег највећег песника на врху Ловћена. Предвиђено је четири локална свеца: Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Стеван Пиперски и Св. Јован Владимир. Сем тог, у апсиди изнад олтара Исус пантократор.
   С обзиром на сурове и честе временске непогоде на врху Ловћена, било је тешко решити питање, каквим бојама да се те слике раде? Да ли би праве фреске одолевале времену као оне на нашим средњовековним споменицима? Па и да би, да ли бих ја у својој шездесетосмој години одолео тим непогодама, радећи на висини од 1700 м. у магли, ветру, хладноћи и жези, где бесне олује и бију громови, који су стару капелу порушили?
   Да би се бар ова опасност отклонила, снабдевена је нова капела громобранима, само је питање, да ли ће они на сухом кршу Ловћена наћи у земљи спроводнике електричног флуида? Размишљајући о том, реших се да слике израдим у Београду, Кајмовим бојама које су од стручњака препоручиване како врло отпорне утицају времена, и да се са њима може радити на свакој подлози, било то на дрвету, камену или металу, са строгим искључењем масних површина. Ја изабрах бели опленачи мрамор и добавим четири плоче по добивеној мери, на којима израдим слике Кајмовим бојама, држећи се строго техничке инструкције за поступак. Слике су чиниле повољан утисак – благе мат боје на чисто белом камену.
   Пођох на Цетиње са препоруком, да ми војне власти омогуће да својим материјалом стигнем на врх Ловћена. Од Цетиња камионом до Јованових Корита, одатле на коњу до куће једног Црногорца, отреситог човека који је био у Америци. Он ми уступи за преноћиште празан свињац, озидан од неотесаног камена, без прозора и са тако малим вратима да се једва могло ући унутра.

Очистише га и унесоше мало сламе и прострше преко ње јако војничко ћебе. Спавао сам обучен и покривао војничким ћебетом. Ујутро рано долазио би војник са малим брдским коњем по мене; имали смо добро парче проћи уским путем ка гребену Ловћена до једне мале заравни на подножју окомите стене, тако зване Капе, врху на ком се налази капела Владике Рада.
   На заравни је био логор једног одреда пионира који су имали да на брзу руку претворе вратоломну козју стазу у примитивне степене, да би стари Патријарх, Двор и цела пратња са Његошевим ковчегом могли да се успењу до врха.
   Кад сам са својим стварима стигао до капеле, затечем све закрчено, јер су по српском обичају сви завршни послови одлагани до крајњег рока. Ни врата ни прозора, под разривен, да би керамичари поставили своје плочице, греде и даске се изукрштале, те једва унесосмо моје мраморне слике и покушавасмо узалуд да их уклопимо у удубљења за њих створена. Али слике не могаху да уђу, мада су рађене по „тачним” мерама добивеним и контролисаним од стручних и одговорних лица. Морасмо мраморне плоче да сузимо са губитком времена.
   Пету слику, Пантократора, имао сам да израдим такођер Кајмовим бојама на зиду у апсиди, тескобној и закрченој скелом. Радио сам топло обучен, са капом преко ушију због страховите промаје, док је један цетињски фирмописац исписивао библијске речи на дну тамбура који носи кубе. Био је епилептичар, и на беду стигне га зло, те он проспе црну Кајмову боју и упрска зидове. Срећом моје слике нису још биле намештене.

Да би кртог био још већи, дођоше и стаклари да наместе прозоре, а сутрадан стиже још један замашан транспорт: велика мраморна плоча са рељефом св. Ђорђа на коњу, од вајара Лукића, којој је одређено полукружно поље изнад улаза. Рељеф није могао да уђе у своју нишу која се није могла проширивати. Да се рељеф изради наново није било времена, а и ко да сноси штету? Друге није било, већ мораше од плоче отклесати дуж целе праволинијске базе 10 цм, те тако одсекоше коњу ноге испод колена, а од аждаје остадоше само горе повијени делови, глава и реп. Преко ове врло немиле ствари прешло се ћутке.
    На Ловћену сам се бавио шест дана. Преко дана нисам силазио у логор ради обеда, него сам ручао хлеба и добра млека, и срећно сам свршио посао. Крај свих мојим напора и незгода, оно моје бављење на Ловћену остаће ми у памети због величанствених, неописивих призора са његова врха, где се страхоте гледају насладом, где се лепоте уживају са потајном језом.
   За повратак на Цетиње требало је да ме повезе војни камион са Јованових Корита тако да за видела стигнем доле. Он је дошао тек у сумрак. Кренемо по мраку без фарова, јер није било карбида. Пут је тескобан тако да је незграпни камион морао на сваком оштром завијутку да манервише.
   Ради мимоилажења било је на путу проширених места, где би о онај који први стигне, чувши трубу, имао да причека, док овај не прође. Али народ, сељак се на то много не осврће. Тако се сукобисмо са једним колима натовареним дугим стаблима дрвета, и то не уздуж, већ попреко, тако да заузму целу дужину пута. Сељак се правда да другачије не може; стабла дуга, кола кратка па би се стабла натраг вукла по земљи, а напред допирала воловима до сапи и бола их на свакој низбрдици. Морали смо у мраку да вршимо претовар.

Следећег дана, неиспаван пораним, да нађем кола за повратак, и имадох срећу на најмим нов новцат „Форд”, својину самог шофера, новајлије у овим крајевима. Пут до Котора није без опасности. Онај део који је некада припадао Аустрији довољно је обезбеђен баријерама на опасним местима, и иначе је у боље стању, док је Црногорски примитивнији и на многим местима разривен бујицом. На та места, а нарочито на окукама вијугава пута нанесено је шљунка и туцаника ради оправке за предстојеће свечаности око преноса тела Владике Рада.
   Тај шљунак лежао је неповаљан. Видео сам само један парни ваљак преврнут у једној јами – свакако се сурвао за време рада, а други још није стигао. Услед тог ненабијеног шљунка мало што нисам настрадао. На једном окомитом месту силазећи ка савијутку, шофер, наишавши на шљунак, није довољно на време укочио кола, те она почеше да клизе низбрдо преко шљунка према провалији, и стала су на самој ивици. Занемесмо од ужаса. Није ми пало на ум да корим шофера, нити се он правдао. Били смо срећни, што остадосмо живи.
   На свечаност сахране Владичине нисам пошао. Колико сам могао својим радом да одам пошту нашем великану, ја сам учинио. Свечаности, параде не привлаче ме, и по својим усамљеничким навикама инстинктивно избегавам свако нагомилавање света.
 

Одломак из Предићевог аутобиографског текста који је наменио Српској краљевској академији пре тачно једног века.