С окрајка повести

СВЕТИ ПАТРИК У РОВОВИМА КОСТУРИНА

Како је Десета (ирска) дивизија успела да олакша повлачење српске војске пред изненадним налетом Бугара и због чега је густа магла збунила и једне и друге

После победе српске војске у Колубарској бици децембра 1914. године, добар део следеће године протекао је прилично мирно. Ипак, дипломатска, што јавна а још више тајна, активност није престајала. Антанта и Централне силе бориле су се да на своју страну привуку Бугарску, која још није ступила у рат, тврдећи пазар. И тако месецима. Напослетку, пресудило је то што Антанта није могла да понуди велике територијалне уступке. Немачка је пристала малтене на све што су Бугари тражили, па је ступање у рат било само питање дана.
   Томе су допринеле и неприлике у којима су се нашле савезничке јединице на Галипољу, почев од априла 1915. године. Руски пораз у Горличко-тарновској офанзиви, после које су изгубили Пољску и Галицију, само је убрзао ствари. Бугарски краљ Фердинанд потписао је 6. септембра споразум којим је земља приступила Централним силама.

Варљиво затишје

   Није се дуго чекало на резултат тог споразума. Општи напад на Србију, под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, почео је 5. октобра 1915. године. Немачка и Аустроугарска нападале су преко Саве, Дунава и Дрине. Српска војска је после тешких борби била принуђена да се повуче на југ. Онда су навалили Бугари. Већ 14. октобра две њихове армије провалиле су преко границе. Недељу дана касније биле су у долини Јужне Мораве. Пресечена је одступница нашој војсци ка Грчкој.
   Тешкоћама у којима се нашла Србија допринела су и неиспуњена обећања савезника о слању војника и муниције. Забављенима о свом јаду, нису им се одвајале веће снаге за фронт који у том тренутку није био од пресудног значаја за њих. Ипак, у Солун су се искрцале британске и француске експедиционе снаге, две француске и једна британска, Десета (Ирска) дивизија.
   Ова потоња настала је у Ирској, 1914. године. Борила се на Галипољу, па је пребачена у Солун. Заједно с Французима марширали су на север, под командом француског генерала Мориса Сараја и британског Брајана Мејхона. Већ 20. октобра француске дивизије стигле су до Криволака, док су Ирци заузели стратешки важну област у близини Дојранског језера, данас у Северној Македонији. Планински превој у близини села Костурино постао је нови положај Десете дивизије.
   Док су се Французи срели с Бугарима већ 5. новембра, што је довело до битке код Криволака, на делу где су били Ирци било је прилично мирно. Толико, да су официри већ почели да мисле да према њима нису распоређене неке веће бугарске снаге. Оно што су могли да виде приписивали су заваравању – мале бугарске јединице држе их приковане док се праве операције одвијају негде далеко, где је и главнина бугарских снага.
   Штаб дивизије сместио се у селу Дедели. Оронуле куће нису биле одговарајуће, па су војници прионули да их приведу намени. Прављен је нов намештај, да се прекрати време. Дешавало се да официри из досаде тркну до Солуна. Било је то свега четири сата возом, тешко да је ико приметио да их нема.

Копање у камену

   Бугарски положаји били су на гребенима насупрот Ирцима. Претпостављало се да је ту једна непријатељска дивизија, што и није била превелика опасност. Предстраже су повремено хватале мале групе бугарских дезертера, од којих су успевали да извуку понеки употребљив податак. Ухваћени су се жалили на недостатак хране, те да је једна овца дељена на 250 људи. Ирци су приметили да је добар део тих бегунаца школован, да имају између двадесет и пет и тридесет година. Један је чак успео да нацрта прилично добру мапу бугарских положаја. Сваки се клео да ниједном није опалио према британским положајима.
   Али, крајем новембра један од њих рекао је нешто што ниједан официр није желео да чује. У Струмици, петнаестак километара удаљеној, налазила се бугарска Друга армија, под командом генерала Георгија Тодорова. То је значило готово сто хиљада војника надомак положаја Десете дивизије.
   Ово је зазвонило на узбуну, па су Ирци почели да се укопавају. На несрећу, чуке које су посели биле су камените. Војници једва да су успевали да ископају ров дубине пола метра, уз натчовечанске напоре. Недовољно за било какву озбиљну одбрану. Онда су почели да гомилају камење. Макар је тога било у изобиљу. Да то и није била претерано добра замисао схватили су када је једна насумично испаљена бугарска граната завршила међу њима. Деветоро их је погинуло, углавном од одваљених парчића камења.
   Као да то није било довољно, спремало се невреме. Почело је 27. новембра. Киша, која их је заливала целог дана, поподне се претворила у снег. Температура се спустила до –20 степени. И то у подножју брда. А горе, на врху, ветар је толико уједао људе да ништа није помагало. Нису успевали да се загреју. Мокри шињели ледили су се за свега неколико минута. Новинар Џ. Ворд Прајс, који се затекао у Костурину, посведочио је да су тако залеђени шињели подсећали на балетске сукњице. Ветар би подигао пешеве капута, који би се заледили за неколико тренутака и остали тако да стоје у ваздуху. Војници су покушавали да направе заклоне, али су једино могли да подигну надстрешнице од водонепропусног платна. Међутим, ове су се рушиле под тежином снега. Није било времена да се додатно укопавају.

Без зимске опреме

   Мећава је једну ирску патролу затекла у селу Орманлија. Склонили су се у прву кућу на коју су наишли, заложили ватру. Стражар је кроз прозор приметио некакве прилике које су се пробијале кроз мећаву. Покушавао је да их дозове. Ови су само отпоздравили и завукли у се другу кућу. Нешто касније, када је ветар на тренутак ослабио, Ирци су чули гласове. И то на њима непознатом језику. Испоставило се да је бугарска патрола ушла у село с друге стране. Како ни они нису могли да се врате по мећави, улетели су у кућу, да се склоне. Приметили су Ирце, али се ни једнима ни другима није борило по таквом времену. Настало је прећутно примирје, макар док се мећава не смири.
   А она је трајала данима. Само једна бригада Ираца имала је преко 750 промрзлих. Смрзнути људи извлачени су из плитких ровова и ношени до амбуланте. Када би их некако вратили у живот, пребацивали су их у Солун. Зимска опрема стигла је тек неколико дана касније.
  Мећава је и даље шибала, па људи нису смели да скину одећу и обуку топлу. Једноставно су гурали крпе и исечену ћебад испод униформе, да би се колико-толико заштитили.
    До 4. децембра мећава је уминула. А онда је почела другачија олуја. Бугарска артиљеријска ватра, до тада местимична, постала је знатно јача. Гранате су се распрскавале опасно близу ровова. Или онога што су звали рововима. Комадине камења летеле су на све стране. Паљба је из сата у сат била све прецизнија, па су Ирци били принуђени да одступе на резервне положаје.
   Како би се унеколико супротставили бугарској артиљерији, добили су две батерије топова. На несрећу, у питању су, уместо брдских, били пољски топови. Уз велике муке су их изгурали на узвишице. Преко сто људи је упорно гурало „пољаке” узбрдо, по беспутним брдима. Ватра ових батерија макар је за кратко ућуткала бугарску артиљерију. Као да су се ови изненадили топовима где им место није. Када су дошли себи, почела је ураганска паљба. Испоставило се да је ово била само припрема.
   Општи бугарски напад почео је 6. децембра, поподне. Главнина снага наваљивала је на узвисину названу „Камени врх”. Положај је држао ирски батаљон, али малтене без заклона. Притом, били су толико десетковани мећавом да су на положају остали само једна чета и митраљеско одељење, приморани да одступе већ при првом нападу. Ипак, нешто даље су се прегруписали и кренули у противнапад. Поново су заузели положај и потерали Бугаре низ падину.
   Оно што им није успело у фронталном нападу успело је током ноћи. Привукли су се кроз усеке испод брда и на препад заробили тридесетак Ираца. Остали су морали да се повуку. Већ ујутру су Бугари на Камени врх довукли артиљерију и митраљезе, који су почели опасно да угрожавају бок 30. бригаде.
   Ови су трпели и одбијали нападе већ неколико сати. Убрзо је у команди постало јасно да је 30. бригада, односно положаји које су држали, главна мета напада. Из позадине су стизала појачања, али су била једва довољна да одмене погинуле или рањене. Артиљеријском паљбом Бугари су успешно пресекли линије снабдевања. А Ирци су на самој линији били толико развучени да је било неколико метара размака између сваког борца. Оно што је требало да држи око хиљаду војника држало је њих једва три стотине и педесет. Свеједно, нису одустајали, нису одступали ни за корак.
    У међувремену, у следећа два дана, пали су неки француски положаји у околини, на узвисинама, па је Ирцима припретила озбиљна опасност. Поједине бригаде повукле су се на резервне положаје. Бугари су успели да се уклине између јединица у повлачењу. Пре него што су избили на гребен Костурино зауставила их је артиљеријска паљба. О бугарском напредовању известио је један Ирац који је случајно заостао иза своје јединице. Бугари су у напад ишли као на свадбу, с пушкама о рамену, певајући. Видео је да међу њима има много Немаца. Ушли су у једно село из кога се штаб 30. бригаде тек повукао. Један Ирац, лекар, грдно се изненадио када је увече дошао у оно што је мислио да је штаб. Затекао је Бугаре који су управо подизали логор, палили ватре. Покушао је да се неопажен извуче, али су га ови спазили и припуцали за њим. Успео је да побегне, пре свега захваљујући магли.
    Магла је играла велику улогу у бици код Костурина. Ирцима је отежавала, док су је Бугари и те како користили. Прикрадали су се положајима пред зору, скривени маглом и обувени у опанке. Били су готово нечујни. Уклонили би стражаре и заузели ров. И тако скоро сваког јутра. Положаји су прелазили из руке у руку. А те руке су држале бајонете. Све се решавало борбама прса у прса.
    Један од положаја који је надгледао пут за Дојран Бугари су заузели тек пошто су се Ирци повукли. Попели су се на врх, почели да шенлуче и испаљују сигналне ракете. Две чете Ираца, остављене као заштитница главнине у повлачењу, осуле су паљбу. Развила се борба и Бугари су спречени у даљем напредовању. Када су војници те две чете коначно стигли до својих положаја, међу њима није било ниједног официра. Сви су изгинули.

Келтски крст код Дорјана

   И поред беспоштедне борбе, Десета дивизија била је принуђена да се повлачи ка Грчкој. Французи су се већ повукли, остало је само неколико ирских бригада. А повлачење баш и није протицало у савршеном реду. Тако су се, у тренутку када су стигла наређења да се 30. бригада повуче из Деделија ка Дојрану, сви кувари чете, њих петнаесторица, затекли у једној кући. Спавали су. Нико их се није сетио. Када су се коначно пробудили и изашли на улицу, свуда око себе видели су само Бугаре. Кувари су стигли само да подигну пушке, на шта су Бугари одговорили ватром. На сву срећу, били су непрецизни, па су кувари побегли кроз задњи улаз. И њих је спасла магла.
   Бугари у гоњењу су се зауставили тек на грчкој граници, и то на наређење својих немачких савезника. Грчка је још била неутрална, а ови нису желели да је гурну у наручје Антанте, неком непромишљеном акцијом. Десета дивизија, оно што је од ње остало, поново се окупила код Солуна. Ипак, задатак је извршен – ослабљен је притисак на српску војску. Зато код Дојрана и данас стоји споменик, келтски крст. У сећање на оних готово 1.300 Ираца који су пали, рањени или нестали у Бици код Костурина.