Пишите нам, пишите

СВЕДРЖИТЕЉУ, ВЕЛИКИ И ЈЕДИНИ...

Сведржитељу, велики и једини, тако сам одувек с Тобом и тако чврсто у Твојој руци да знам да ми се ништа не може десити. То сазнање, тај мир који Ти дајеш онима који су се, оставивши све, предали потпуно Теби, то је у ствари рај. Без тегобе сам живео, пловећи као ситно зрно прашине које титра у сунчеву зраку: без тежине је, плови пут висина, прожето сунцем, и само као мало сунце.



   Нисам знао да оваква горчина може испунити душу човека. Заборавио сам да жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овог света. И ево, наишла је ова горчина, којом ми се пресече срце надвоје, да ме подсети на оно што сам, загледан у небо, заборавио. Да је хлебац који једемо у ствари украден; да смо за живот који нам је дат дужни злој судбини – греху, таксирату; да се са овог света на онај бољи не може прећи док се као зрела воћка не откине, не полети у болном и стрмоглавом паду, и не тресне о тврду земљу. Ваљда се у рају носи модрица тога пада. Ево моја мисао, Милостиви, а Ти је видиш, казао је ја или не: горче је и теже него што сам мислио робовање законима Твоје земље.

Иво Андрић

Свој мелем за мисли, одломак из приповетке
„Смрт у Синановој текији”,
послао нам је читалац
Владимир Стефановић из Крагујевца.
 

МЕЛЕМ ЗА МИСЛИ

Кад наступи море брига, недоумица и свакодневних искушења, добро дође мало мелема за ум. Тo су благодети за наше душе које могу да нас разгале, надахну, подстакну и одагнају теже мисли. Зато овог пута објављујемо одломак из једне приче за који верујемо да ће изазвати пријатна осећања. У наредним бројевима биће их још, а све читаоце позивамо да нам пишу о својим мелемима за мисли. Најуспешније прилоге објавићемо и награђивати поклонима предузећа „Биомелем”, лепим књигама и поклонима изненађења.