Неколико сличица из живота „Забавника”

СВАКОГ ПЕТКА ИСПОЧЕТКА

Текст који следи замишљен је као подсетник нама, забавниковцима, и објашњење онима који то (још) нису, откуд толико волимо „Забавник” и зашто нам је неопходан.

Стара је истина да свако вреди онолико колико има пријатеља. Судећи по броју званичних пријатеља на Фејсбук страници „Политикиног Забавника” (380.765 у овом тренутку), наш рођенданац, крепки седамдесетседмогодишњак, вреди многоструко више од статистичких података који се тичу његовог садашњег штампаног недељног тиража. Истини за вољу, пре четрдесетак година, у време кад је писмених и културних у нашој земљи било много више и кад је овај часопис био на врхунцу популарности, његов тираж није се много разликовао од наведеног броја. Али, и тада је ту цифру требало барем утростручити, да се добије прави број оних који се са „Забавником” радо друже. Окрени-обрни, бива то око милион поклоника. Мало ли је? Наравно да није, али свакако би их могло бити и више, јер ко, молим вас, не би желео да дели време с неким ко те сваког петка одведе на вишеструки пут око света, и то час кроз далеку прошлост а час кроз подједнако тајновиту и примамљиву будућност?
   Забавниковци су, листом, збиља необична сорта људи. Многи од њих ће вам рећи да су се, и пре поласка у школу, описменили управо захваљујући свом омиљеном часопису. Исти је случај са писцем ових редова, у чијем је описмењавању „Забавник” и те како учествовао, надовезујући се на култну емисију с краја шездесетих „ТВ буквар”, са Миром Ступицом у улози Кике Бибић, и надопуњујући се сличицама са именима, презименима и ликовима југословенских кошаркашких репрезентативаца, победника Светског првенства у кошарци 1970. године. У то време, у доба колективизма, и телевизија и спортски клубови и породични часописи имали су важну улогу у васпитавању деце и одраслих, подједнако доприносећи општој култури и занимљивости свакидашњице. Неки су временом одустајали, „Забавник” није.

Прича о нашем папирнатом пријатељу заправо је почела још 1935. године, када је тадашње руководство „Политике” донело одлуку да буде покренут занимљиво-забавни лист истовремено намењен млађима и старијима, равномерно прожет стрипом и текстом, збиљом и шалом, научним чињеницама и узлетима маште. Ову замисао свесрдно је подржало петнаестак угледних ентузијаста и занесењака из редова публициста, новинара и књижевника, међу којима су били и Растко Петровић, Милан Дединац и Марко Ристић. Кроз коју деценију, неки од њих су и сами постали теме „Забавникових” рубрика.

Последњег дана 1938. године, освануо је у „Политици” конкурс за име овог њеног новог издања. Од око 35.000 пристиглих гласова, готово петина била је за име „Политикин Забавник”. Уприличено је извлачење купона из бубња, да би званичном кумом „Забавника” била проглашена тада деветогодишња Антонија Савић из Новога Сада. Лепо је поменути да се седамдесет година касније, у обиљу рођенданских честитки приспелих на слављеникову адресу, нашла и почасно место заузела честитка куме Антоније.
   Прву редакцију „Забавника”,  од 28. фебруара 1939. године, предводили су доајени београдског новинарста Владислав Рибникар, Живојин Бата Вукадиновић као уредник текстова и енигматике, те Душан Дуда Тимотијевић као уредник стрипа и преводилац. Он је наденуо симпатична српска имена многим Дизнијевим јунацима, па је тако, рецимо, Доналд Дак постао Паја Патак и веома брзо се „насликао” у улози колпортера у заглављу насловне стране, допунивши свима добро познат лого.
   „Забавник” је тада излазио два пута у седмици, уторком и петком. У мору квалитетних стрипова преузетих из стране штампе, Дизнијевих и других, попут онога о несташлуцима симпатичних близанаца код нас познатих као Бим и Бум, који се, забавниковци би требало то да знају, сматра првим новинским стрипом на свету, нашла су се убрзо и дела овдашњих аутора, пре свега стрипови надахнути српским бајкама „Баш Челик” и „Чардак ни на небу ни на земљи” Ђорђа Лобачева, родоначелника београдске школе стрипа. У наставцима су излазили романи Марка Твена, Едгара Алана Поа и многи други. Једна од првих сталних рубрика била је, и остала, „Веровали или не!”, којој ће се придружити међу читаоцима и дан-данас веома омиљена збирка занимљивих опаски „Јесте ли већ чули да...”

Број 220 појавио се на улицама 4. априла 1941. године, два дана пре бомбардовања Београда, током кога је у пламену завршила и Народна библиотека на Косанчићевом венцу и у њој обиље књига, рукописа и периодичних издања, међу којима је свакако било и дотадашњих примерака „Политикиног Забавника”. Он је тада престао да излази и први следећи број појавиће се тек седам година по завршетку Другог светског рата, 5. јануара 1952. године. Могуће је да се првих послератних година неко из тадашње власти плашио утицаја стрипа на формирање јавног мњења. Било како било, урбана легенда гласи да се Тито лично сагласио с намером Владислава Рибникара да поново покрене „Забавник”, рекавши: „Што да не, ја волим Пају Патка!”. „Забавником” ће, у то време, руководити Коста Степановић и Богдан Поповић.
   Шеснаест година касније, 6. јануара 1968. године, „Политикин Забавник” је доживео значајан преображај. Више то нису биле новине већ модеран часопис са повећаним бројем страна у боји и комплетним стрипом у средини. Једна од омиљенијих рубрика тог времена носила је назив „Дедине вештине”. Тадашњи уредник, Никола Лекић, остаће упамћен и по томе што је од карикатуристе и илустратора Лазе Средановића наручио стрип чији је главни јунак Стари Словен по имену Дикан, који је не часећи часа, заједно са својим стрицем Вукојем, побрао симпатије читалачке публике.
   „Забавник” је умео да се нашали са својим читаоцима, који су такође умели да узврате шалом. Седамдесетих година прошлог века расписан је, рецимо, конкурс за најдуховитије презиме. Прва награда припала је ни мање ни више него читаоцу по имену Лазар Мокрогузић. Али кад је првонаграђени требало да личним документима потврди свој идентитет, признао је да је презиме измислио, не могавши да одоли прилици да се нашали. На радост другопласираног, са само мало мање духовитим презименом, који је награду спремно преузео. А кад смо већ код имена и презимена, да поменемо и то да је „Политикин Забавник” занимљив и по томе што се обе речи у његовом називу пишу великим почетним словом. Испада да му је „Политикин” презиме а „Забавник” име.
   На дан „Политике”, 25. јануара, од 1980. године редовно се додељује и Књижевна награда „Политикин забавник”, за најбоље овдашње дело за младе објављено претходне године. Међу њеним лауреатима је низ угледних имена наше књижевне сцене, а једини досадашњи двоструки добитници ове награде су чудесни писци Игор Коларов и Дејан Алексић.

Још један занимљив податак: када је данашњи главни и одговорни уредник, Зефирино Граси, одлучио да у августу 2007. године у Музеју примењене уметности у Београду буде постављена изложба под називом „Илустратори ’Политикиног Забавника’”, испоставило се да ће на изложби бити приказано 367 радова 104 уметника! Данас „Забавник” излази на 68 страна, у пуном колору. Од стрип-јунака највернији сапутници су му Хогар Страшни и Гарфилд. Од сталних рубрика поменимо „Живот пише драме”, „Ово можда нисте знали”, „Забавникове логичке загонетке”... Знате већ и сами.
   „Забавник” није само тематски разноврсно и пригодно илустровано штиво. „Забавник” је значајан догађај сачињен од низа занимљивих збивања. Зато се он сваког петка дочекује с нестрпљењем, а затим доживљава и проживљава са огромном пажњом и истим таквим задовољством. Прошло је више од 45 година откако сам први пут загњурио у гомилу примерака „Политикиног Забавника”, као Баја Патак у гомилу шуштавих зелених новчаница у свом патковградском трезору. А знам да има међу нама и оних који „Забавник” познају и памте од првог објављеног броја. На пример, Лаза Лазић или Раша Попов. Верујем да и они ових дана слично помишљају. Срећан рођендан, вечити јуношо!