ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СВАКОГ ДАНА КОРАК ВИШЕ

Жена на бициклу била је близу камиона када је возач нагазио педалу гаса. Грдосија је кренула право на њу...

Тридесетогодишња Кели Бекер из Јоханезбурга у Јужноафричкој Републици годинама је имала жељу да истрчи чувени маратон „Велике петорке”. Та трка једна је од најегзотичнијих на свету јер се трчи усред резервата дивљих животиња. Ту су хеликоптери и наоружани ренџери, да тркачи не би добили додатну мотивацију, у виду неког гладног лава.
   Маратон је 2018. године заказан за 23. јун. Кели је почела да тренира месецима раније и већ средином 2017. године била је у одличној форми. Свакодневно је трчала, возила бицикл. Сваког дана појачавала је тренинге. Тако је 7. септембра те године на реду била вожња бицикла.
   Муж Џон је управо кренуо на посао када се Кели извезла на улицу. Затрубио јој је из аутомобила и продужио даље. Кели је окретала педале, решила је да тог дана пређе добар део Јоханезбурга. Тако је изашла на широки булевар.
   Била је гужва, па је возила крајњом левом траком. Иако нигде није журила, повремено би убрзала, колико да подигне темпо. Видела је да из попречне улице наилази камион. Успорила је. Камион је стао на углу. Кели се гледала с возачем. Брзо је била у близини грдосије. Онда је возач нагло убрзао. Зашто, никада није сазнала.
  Жени није остало ништа друго осим да врисне. Камион је налетео на њу. Пала је и ноге су јој се упетљале у бицикл. Чула је како нешто шкрипи. Схватила је да је то рам бицикла. Онда и да пуца. По болу је знала шта се чује. Њене кости. Дробе се под предњим точковима камиона. Урлала је. Када су и задњи точкови прешли преко ње, заклела би се да чује како прште унутрашњи органи.
   Камион је протутњао даље. Није нашао за сходно ни да се заустави. Пролазници су потрчали ка сплету жене и бицикла. Крв на све стране. Кели је чула како неко зачуђено виче:
   – Жива је!
   Она није била сигурна у то.
   Покушала је да подигне главу. Неколико покушаја касније је успела. Боље да није. Видела је своју ногу. Нешто бело и жуто је вирило. Кости, мишићи, масно ткиво. Заједно с одећом била је огуљена кожа. Онако избезумљена није могла да види ниједан једини део ноге, а да је остао читав. Пресекао ју је и бол у стомаку. Од гажења је био готово отворен, обилно је крварила.
   Крајичком ока је приметила жену плаве косе. Ова јој је полако спустила главу. Покушавала је да је макар мало умири. Није вредело. Кели је урлала. Неки мушкарци покушавали су да уклоне изломљен рам бицикла. Да јој макар мало олакшају. На сваки покрет Кели је урлала. Добрим делом шипке бицикла су биле у живом месу.
   Неко је из свог аутомобила донео фолију. Прекрили су јој отворен стомак. Неко је урлао да зову Хитну помоћ. Бодрили су је. Медицинска сестра која се нашла у близини молила је људе да не померају Кели. Могу само још више да је повреде. Њој је постало свеједно. Није могла да замисли да постоји већи бол од овог који управо преживљава. Почела је да се губи. Гласови су долазили из даљине. Тако је чула и сирене.

Хитна помоћ је брзо стигла. Три жене у тиму полако су пребацили Кели на носила. Више није урлала. Није имала снаге. Али била је свесна. Језиво је болело.

Двадесет минута трајала је вожња до болнице. Кели је била убеђена да су у питању сати. Када је возило коначно стало, отворила се врата, сунце ју је заслепило. Чула је гласове, дреку. Чекала је цела екипа лекара и техничара. Пребацили су је у операциону салу. Следећих осам сати провела је на столу. Лекари су се борили. Повремено би линија на монитору била равна. Кроз салу би одјекнуо раван звук. Онда би улетела екипа за оживљавање. Враћали су Кели у живот. Потом би настављали операцију. Поново онај звук. Поново оживљавање.
   Екипе лекара су се мењале. Једна никако није могла да издржи притисак. Људи су били исцрпљени. Ту је био и тим за ортопедске повреде. Покушавали су да очисте ране пре него што ће да закрпе ногу. Било је пуно каменчића и земље. Остали хирурзи су покушавали да санирају ране на стомаку. Да све буде горе, и карлица је смрскана.

Бедрена артерија била је покидана. Крв је једноставно пролазила кроз Келино тело. Трансфузија једва да је помагала. Повремено није остајало довољно крви да би срце имало шта да пумпа.
   Коначно, ко зна која екипа лекара по реду успела је да стабилизује Кели. Пребацили су је у шок-собу. Чак су дозволили њеном мужу да је види. Додуше, кроз стакло. Човек је после једног погледа заплакао. Свуда су вирила црева и жице. Стомак јој је био толико надувен да је деловало као да носи тројке. Лекари су му објаснили да ће морати да је уведу у вештачку кому. Само тако ће моћи да спрече оштећење мозга. Муж се сагласио.
   Док је била у вештачкој коми, лакше су могли и да је оперишу. А тек се спремао пакао. Увозили су је у салу готово на дневном нивоу.
   Током једне од многобројних операција, Кели се пробудила. Видела је јарко светло изнад себе. Свуда около људи под хируршким маскама. Осећала је ужасан бол. Није могла да мрдне. Никакав звук да испусти. Покушала је да помери било шта. Било који део тела. Да их упозори да је свесна. Видела је одблесак на сечиву скалпела. Упрла је из све снаге. Макар прст да помери.

Неко у сали је прокоментарисао:
    – Чини ми се да се прст померио!
    – Немогуће, није свесна.
    Кели је желела да урла. Да се некако огласи. Ту је, свесна је.
    Тада се неко с маском нагао изнад жене на столу. Загледао јој је зенице. Убрзо је осетила некакав необичан мирис. Онда је поново уронила у таму.
   Када су операције коначно завршене, вратили су је у шок-собу. И даље је била свесна. Или је тако мислила. Имала је сталне кошмаре. Сањала је како је неко напада. А то се дешавало када су јој сестре чистиле и превијале ране. Иако је била под тешким седативима, тада би јој скочио притисак. Сестре су могле да виде гримасе на њеном лицу. А она је и даље осећала бол. Вештачка кома га не уклања.
   После три недеље борбе с повредама, извели су је из коме. Извадили су јој тубу за дисање. Први особа коју је угледала био је њен муж. Стајао је поред кревета. Поред њега је био лекар. Тек тада је схватила да је у болници. Кели је питала колико је сати прошло. Када су јој рекли да је готово месец дана у болници, заплакала је.

Средином новембра отпуштена је из болнице. Тек толико да је упуте у центар за опоравак.
   Терапије су биле нови круг пакла за Кели. Имала је само једно питање:
   – Да ли ћу икада моћи нормално да ходам?
   Терапеут је одговарао да не зна, али ће свакако да покушају.
   Кели је запала у депресију. Онда је одлучила да тако ништа не постиже. Ако је већ преживела стравичну несрећу, мораће да настави да се бори. Ходала је. Сваког дана корак више.
Брзо је напредовала.
   Тог 23. јуна 2018. године такмичари су се окупили на старту маратона „Велике петорке”. Убрзо су направили шпалир. Међу њих је ступила Кели. Додуше, с ходалицом, али врло вољна да пређе макар део трке. Маратонци су јој помагали у томе. А има времена, већ за неку годину можда истрчи и цео маратон.