Живот пише драме

СУДБОНОСНО КРИЛО

Скочио је са стене и видео другог скакача. Није смео да буде толико близу...

Бејс џампинг, скакање с падобраном с високих грађевина, спада у најопасније спортске дисциплине. У обзир долазе солитери, мостови, кранови, торњеви, па и литице. Знатно је опасније од класичног падобранства, пошто су висине мање и нема времена да се исправи грешка.
   Тако је крајем 2017. године у Непалу погинуо Рус Валериј Розанов, вероватно најпознатији бејс џампер на свету. Падобран се није отворио на време, скакач није успео да маневрише и то је платио животом.
   Како то обично бива, стравична смрт није омела ниједног од његових колега. Адреналински зависник био је и Розановљев пријатељ, тридесетпетогодишњи Иван Попов. Oвај Рус имао је за собом преко 4000 скокова и никада није доживео ни најмању незгоду. Зато се на лето 2018. године запутио у Норвешку, где постоји једно посебно привлачно стециште скакача. Кјерагболтен на планини Кјераг.
   Наиме, при врху планине стоји стена заглављена између две литице. Изгледа као да ће се сваког часа обрушити у понор, али стоји тако откад је света и века. Широка је једва три метра, док је бездан испод ње дубок око километар. Сваке године је посете хиљаде туриста и скакача. Уређеном стазом, дугачком два и по километра, запутио се и Иван Попов, опремљен за скок.
   Попевши се до стене, затекао је тек неколико посетилаца и – једног колегу скакача како управо развлачи опрему.
    Попов му је пришао, колико да се упозна и договори. Усек је преузак, па би било опасно да скачу истовремено. Колега му је уступио првенство без расправе. Не жури се, а потрајаће док још једном провери опрему.
    Иван није имао тих мука. Опрема коју користи најбоља је на свету, ту никад није шкртарио. Распаковао је све и ступио је на ивицу. Други је за то време средио свој падобран, па је стао мало у страну. Сачекаће да се Попов приземљи, па креће и он.

Пад јесте велик, али се Попову учинило да нема стена које вире. Узео је залет од два-три корака, затрчао се и одбацио из све снаге – као и стотинама пута до тада. Делић секунде касније, био је у слободном паду.
   Хватао је положај за лет. Ноге и руке са скупљеним песницама раширио је колико год може. Самог себе је подсетио на жабу. Тако ће макар мало успорити пад и дуже уживати. Све је било на свом месту. Гуртне падобрана су га жуљале. Аамо да изабере прави тренутак и повуче отварач. Дохватио је ручицу. Још секунд. Земља се муњевито приближавала. Крајичком ока је видео стене са стране. Потегао је и осетио трзај. Готово да му је избио дах. Падобран се отворио и повукао га нагоре.
    Клатећи се испод крила, погледао је ка колеги скакачу. Видео је да стаје на ивицу и одбацује се. Пожурио је! Нису се тако договорили...
   Попов је видео како скакач лети право на њега. Повукао је ручице, желео је да се прибије што више уз стену, да створи простор оном лудаку. После ће му објаснити шта је безбедност – ако се уопште спусте безбедно. Сад мора да га избегне како год уме.
   Лакнуло му је када је онај пролетео поред. Отвориће падобран испод и тако избећи судар у ваздуху. Крило је излетело и – појурило право ка Ивану! Секунд касније, били су у истој равни. Летели су напоредо. Иван је приметио да онај други нема искуства: батрга се, покушава да управља, али му не успева. Гледао је да се удаљи што више, док је овај све брже прилазио. Већ је могао да разазна натписе на његовој опреми. Утом је осетио удар!
   Прво су се сударили скакачи. Потом и крила; конопци су се упетљали и у трен ока попуцали од удара. Стене на дну амбиса биле су све ближе. Попов је покушавао да вуче команде крила. Ништа није помогло. Онда се снажно одбацио о другог скакача. Његов падобран је покидан, али не морају обојица да страдају. А овако га само вуче у смрт. Још један трзај, још један покрет. Одбацио је човека од себе. Тада су се и падобрани одмрсили.

Очајан, Попов је млатарао је рукама и ногама у покушају да успори пад. Крило је било изнад њега, потпуно бескорисно. Затворио је очи, помолио се. За неколико секунди ће од њега остати само мрља и успомена. Погледао је на тренутак, па поново зажмурио. Тада је осетио трзај – као да је престао да пада – па страховит ударац. Крило се у паду закачило за избочину у стени. Везан делом конопаца, ударио је о зид. Свака кост га је заболела.
    Висио је неколико секунди, не усуђујући се да баци поглед надоле. Има још двестотинак метара до подножја. Онда је чуо звук који му је следио крв. Крило се цепало, а он полако клизио! Две секунде касније поново је полетео у амбис. Покушавао је да се ухвати за стену. Таман када је помислио да је успео, крило га је повукло.
    Појурио је ка тлу. Сада је заиста готово. Чекао је удар, да се све већ једном оконча. Осетио је прво један, потом још један ударац. Котрљао се. Није имао појма шта се дешава – само да је још жив.
   Када се коначно зауставио, осмелио се да отвори очи. Био је на испусту. А испод њега крило, које се у паду надувало и ублажило ударац, као да је пао на ваздушни јастук. Кацига му се од силине распукла на два дела. Тада се онесвестио.
   Себи је дошао тек у спасилачком хеликоптеру. Прво је питао шта се десило с другим скакачем. Ништа, слетео је безбедно. Он је и позвао спасиоце.