Књига масакра

СТРАНИЦЕ МРАКА СЕНИЛНОГ ЛУДАКА

„Вештичји маљ” је безмало два века био једна од најчитанијих књига у многим земљама Европе. Приручник о вештичарењу и злим силама покренуо је страдања многих жена оптужених
за савезништво са ђаволом.

Написао ју је немачки теолог Хајнрих Крамер (1430–1505), који је прогон и кажњавање вештица сматрао животним позивом. Прва суђења је водио углавном у аустријском делу Тирола, где је био званични инквизитор. Током једног процеса у Инзбруку, бискуп је у његовом поступању и кажњавању осумњичених видео нешто што нема везе са здравим разумом, те је Крамер убрзо протеран као „сенилни лудак”.
   Повређена сујета и жеља за осветом натерале су га да 1487. године напише обимно дело „Вештичји маљ”, у намери да га учини најважнијим закоником међу представницима власти широм Европе. Успео је у тој намери. Папском булом 1488. године Иноћентије VIII прогласио је књигу законитим документом који може да се користи у судским поступцима.
   Међутим, Римокатоличка црква је убрзо – већ 1490. године – одбила да је користи, али зато су је световни судови у многим земљама оберучке прихватили.
   Један од разлога због којих је „Вештичји маљ” био тако читан јесте проналазак штампарске машине. То је омогућило њено масовно штампање и продају: до 1669. године имала је чак 29 издања, а преведена је и на већину европских језика.
   Захваљујући управо њој, народ је све више веровао да су за несреће криве више силе, које махом делују преко неког представника људског рода који се одао вештичарењу и магијама.
   Најмасовнији прогони – понајвише жена – десили су се између 1560. и 1630. године. У књизи је то отприлике овако објашњено: неоспорно је да су представнице лепшег пола слабија бића и у моралном и физичком смислу и, као таква, теже одолевају ђавољим искушењима.

Телесни грех, прељуба, брзоплетост, наношење материјалне штете комшији или ненадана болест која се обрушила на његов дом – за све ово је невина жена могла бити изведена пред суд. Довољно је било да власти у њеној кући нађу необичан предмет, чија им намена није позната, па се одмах претпостави да га је користила да нанесе несрећу људима у околини. Неке су чак оптужене за људождерство.
   Сви начини да се утврди је ли жена вештица потанко су објашњени у Крамеровој књизи. Ако на суђењу не проговори ни реч и не пусти сузу, сигурно је у дослуху са Нечастивим, који јој даје снагу. Ако има белег на телу, то значи да од рођења носи печат злих сила. Пошто се веровало да су белези неосетљиви на бол, иглама су убадали жртве како би показали да неће крварити, што се, наравно, готово никад није дешавало. Трећа брадавица била је још гори знак.
   Судије су веровале и да вештица није у стању да чита текстове из светих књига а да се не узнемири или занеми. Мало је рећи да су оптужене, у страху од одмазде која их чека, замуцкивале и погрешно изговарале текст наглас, што је и тужиоцима и публици било довољан доказ да заслужује најстрожу казну.
   Тест са водом био је један од најраспрострањенијих и најпоузданијих, бар према тврдњама представника власти. Наиме, оптуженици би, пред окупљеном масом радозналаца, везали руке и ноге, а затим је бацили у реку. Ако потоне, невина је, те су је конопцем везаним око струка извлачили напоље, а ако сама исплива на површину и плута – вештица је.
   Признање је било једна од најважнијих ствари које су судије захтевале пре него што се изрекне и спроведе казна. Ако оптужена одбије да потврди своје учешће у богохулним радњама, мучење је било неизбежно.
После тога је готово увек следила смрт.

Свако ко је позван као сведок такође је морао да дâ задовољавајући исказ. Ако би се успротивио, завршио би на ломачи поред осуђенице.
   „Вештичји маљ” је толико био отворен за слободно тумачење да је било готово немогуће да жена убеди судије у своју невиност. Јавност се није бунила. Казна је за њих била божански чин. Јер, лов на вештице је помагао да се превазиђу заразе, глад и сиромаштво, који су обележили средњи век. Било је лакше да сваку несрећу која их задеси припишу црној магији и злим намерама.
   Прогони су прерасли у праве масакре средином 16. века. Забележено је око сто хиљада оптужби за вештичарење. Управо на тлу Немачке, одакле је и писац озлоглашене књиге, десило се најмасовније суђење наводним вештицама. Између 1581. и 1593. године готово хиљаду људи завршило је на ломачи. Архиепископ града Трира назвао је то великим чишћењем хришћанске заједнице. Убедио је и власти и грађане да је то једини начин да се ослободе ђавола и недаћа које он доноси. Нико није поштеђен. Страдали су мушкарци, жене, деца, богати и сиромашни. У неким селима је остало толико становника да су могли на прсте да се преброје...
   Од средине 17. века лудило је јењавало. Како се развијало друштво, Европљани су убиђали да и најнеобичније појаве имају сасвим разумно образложење.
   „Вештичји маљ” је ипак наставио свој живот, само на другом континенту. На чувеним суђењима у америчком граду Салему крајем 17. столећа, судије су се радо позивале на редове из ове књиге.