Нова година у Београду кога више нема

СРЕЋНО БИЛО И ГРБАВОМ НАРОДУ

Питао Бог Србе шта желе, па када су све набројали и на крају пожелели паметне министре,
он је љутито затворио небесa

Чим су Срби видели леђа Турцима, окренули су се Западу и његовим обичајима. Кнез Михаило Обреновић трудио се да заосталу београдску касабу извуче из оријенталне заосталости.
   Имао је кнез Михаило и слуха и духа, али са новопеченим богаташким сталежом, углавном трговачким и официрским, ишло је тешко. Тешко су се мењале навике у облачењу и кућевном, још теже у духовном, животу.
   Лед је пробијен баловима. Прве је приредио кнез Михаило, а званице шаролико друштво. Не зна се тачно када је у Београду одржан први дочек Нове године, али је извесно да је тај друштвени обичај прихваћен са Запада Занимљиво је да су Срби дуго, све до краја Другог светског рата, били једини народ у Европи који је Нову годину славио два пута по новом календару 1. јануара, по старом 13. јануара.

Шала је из 1874. године

   Остало је записано да су први дочеци Нове године одржавани у хотелу „Код јелена” који се налазио у Улици краља Петра, преко пута Саборне цркве. Касније је назван „Старо здање”, затим је име промењено у Гранд”. Хотел је подигао кнез Михаило и био је власништво породице Обреновић све док га краљица Наталија, жена краља Милана, није продала занатлијама, а они Дирекцији железница. Зграда више не постоји.
   Атмосфера на дочеку Нове године била је, названа, свечана. Тепелуци, либаде, чакшире извезене гајтанима, измешани са западњачким вечерњим хаљинама са црним шлеповима. Видео се и покоји фрак. А на почетку забаве обавезно коло „Србијанка”. Играло се и коло „Неда гривна”, „Сарајевка”, „Краљичино”, а затим полка, падеспањ, ланс и кадрил.
   На дочеку Нове године било је и смеха и шале. Памти се шала из 1874. године која је ушла у антологију српских вицева, па се и данас препричава као скорашња. Некоме је пало на памет да сложи овакав разговор између Бога и Срба. Наравно са бине, а на радост окупљених. Питао, као, Бог Србе шта желе, а они гракнули:

– Родну земљу!

– Дајем!

– Реке и потоке!

– Дајем!

– И злата и сребра у земљи!

–Дајем и то!

– И паметне министре!

– Е, то не може! – наљути се Бог и склопи небеса.

Постао је обичај да се преко штампе честита Нова година свакоме: и кнезу, касније краљу, и трговцу Карамарковићу и жени му Сари, па и грбавом народу!

Са симпатичним Мокрањцем

   Београђани су бучно и весело испраћали стару и дочекивали Нову годину. Уочи Другог светског рата градом је кружила песма: „Нико не зна теревенку слађу од дочека годинице нове, па се зато спрема после ове да дочека новију и млађу”. Није тешко закључити да се мислило на 13. јануар.
   Године 1911. лист „Ново време” писао je да се „ноћ између 31. децембра и 1. јануара проводи се у Београду као по неком правилу. Те ноћи Београђани су на ногама, такорећи у мобилном стању. Кафане, биоскопи, позоришта и орфеуми пуни су света. Као да ће Нова година донети више среће, уживања и задовољства. Она долази у ред најпосећенијих забава. Ове године најлепше ће бити у Коларчевој пивници, која даје изглед најлепше уређеног хотела. Концерт организује старо уметничко друштво. Зар је потребно говорити о успеху тог друштва ако је хоровођа симпатични господин Мокрањац!”
   Између два светска рата Београђани су најрадије дочекивали Нову годину „Код нове скупштине” у Коларчевој улици, а госте су босанским севдалинкама забављале сестре Вера и Вука Шехеровић. У истој улици, а код „Мимозе”, званице је обарала с ногу Олга Јанчевецка, певајући руске романске. У кафани „Код Новог Београда” заносно је певала Бугарка Кићка, а чувена Софка уз оркестар Паје Николића разгаљивала је Душу у „Подрињу” у Васиној улици.
   Новогодишња забава завршавала се, као и данас, уз киселу чорбу и расо и – главобољу.