Подофицир против цара

СЛОВАЧКИ ОБИЛИЋ У КРАГУЈЕВЦУ

Пред сам крај Првог светског рата у граду на Лепеници избила је побуна против аустроугарске војске. Подигли су је Словаци, и сами поданици жуто-црне монархије.

Када је у Брест-Литовску, 3. марта 1918. године, потписан мир између бољшевика и Централних сила, тај споразум означио је излазак Русије из рата. Бољшевици су тако остварили један од својих главних циљева, излазак из рата, а Немачка и Аустроугарска могле су да се посвете војевању на Западу. Тако су ослобођене дивизије које су брзо пребациване возовима на друге фронтове. Дошло је и до размене заробљеника. Масе аустроугарских војника словенског порекла, који су се лако предавали Русима, упућене су из логора као попуна јединицама које су се бориле на другим фронтовима. Тако се догодило да у Крагујевац стигне гомила Словака, да попуне 71. пешадијски тренчински пук.
   Овај пук формиран је пре почетка рата од сељака и радника из Тренчина и околине. Како је наступао у борбама, строј се све више тањио, па је попуњаван Мађарима. Зато су повратници из заробљеништва дошли као поручени, да попуне сад већ дебело проређене редове. У оквиру пука организован је допунски батаљон, кога су чинили искључиво ови заробљеници. Наравно, као у већини аустроугарских пукова, официри су били Аустријанци, уз понеког Мађара. У пуку су у то време владали веома тешки животни услови. Није било хране, војска је храњена остацима и помијама, а Словаци су били посебно осетљиви на суров однос командног кадра. Официри су примењивали сва могућа средства, често брутална, да би војнике натерали на безусловну покорност. И најмање кршење дисциплине најстроже је кажњавано. У томе су нарочито предњачили официри који нису барут ни омирисали.
   Атмосфера у касарни је узаврела, војници су овлаш поздрављали официре, тек колико је било нужно да не заглаве војни суд. Дошло је до тога да стража спроводи у притвор војника који се успротивио старешинама, а његови другови, затечени у дворишту, прискоче и ослободе га. Командир страже покушао је да се успротиви, чему је сведок био и командант пука, злогласни потпуковник Артур Маркс али, када су чули узвике „Доле рат!”, остало им је само да се повуку и шкргућу зубима.
   Ову паролу Словаци су покупили у Русији, где су током револуције видели да војници могу да се успротиве официрима. У страху да и њима не падне на ум  нешто револуционарно, Маркс је наредио да се магацини с оружјем закључавају и држе под стражом. Поред тога, донео је одлуку да се од недисциплинованих војника, с посебним нагласком на бунџије, направи батаљон виђен за слање на италијански фронт. Словаци су нешто начули на ту тему, а како се овим иначе мирним људима никако није свидела замисао да пред сам крај рата губе главу негде у Италији, само се чекало да нека варница направи озбиљан пожар. До тога је убрзо и дошло.

Кувар у казану

   Недеља, 2. јун 1918. године. За наредну недељу планирано је да се неколико чета пошаље на фронт, па је неуобичајено велик број Словака добио излазак у град. Мотали су се по Крагујевцу, где су одувек били лепо примани, као принудно мобилисана словенска браћа. Много њих је ишло по српским кућама, а домаћини су са њима делили и оно мало следовања, пошто је окупатор до тада већ опљачкао све што је било иоле вредно. Негде предвече војници су почели да се враћају у касарну. После вечере извршена је уобичајена прозивка, кад је установљено да недостаје неколико десетина војника. Контроле на капијама су пооштрене, све у циљу да закаснеле војнике похватају и казне их, за пример.

                                                                                          Група повратника са вођом побуне, наредником Виктором Кобилком (у средини)

   Један од војника који нису стигли на време био је и Мартин Риљак. Док су остали гледали да се што тише докопају спаваоница и тако избегну казне, он је у бараку ушао као да иде у сватове, уз песму и дреку. Четни наредник одмах га је позвао на рапорт. Мартин се побунио, а у том тренутку на степеништу се нашла још једна група одоцнелих војника. Кад им се пожалио да га наредник малтретира, ови су решили да „ћебују” наредника. Улетели су наоружани у спаваоницу у коју се наредник сакрио, пребацили ћебе и пребили га. Туча и дрека пробудили су остале војнике који су, онако буновни, одмах дограбили пушке. Нису имали појма о чему се ради, али су врло радо пришли побуни. То је био почетак. Следећи је страдао кувар, онај који их је хранио сточном репом. Завршио је у казану. Убрзо су групе војника поселе све прилазе баракама, а установљена је и прва парола. Она је гласила „Слобода”. Кратко и јасно.
   Први задатак – придобијање осталих војника – брзо је завршен. Побуњеницима су се придружили готово сви из чета виђених за фронт. Заузели су касарну, а онда решили да по граду потраже официре који су били на некој прослави. Пре тога, у самој касарни страдао је неки капетан, прободен бајонетом.
   Како не иде да у потрагу крену слабо наоружани, разјурили су стражу и развалили магацине. Ем су се лепо снабдели оружјем, ем су лепо јели, после ко зна колико месеци. На крају су сви војници били у побуни. Њих седам стотина. На чело побуњеника стао је наредник Виктор Кобилик.

Потера за официрима

   Њему је од почетка било јасно да ће команда врло брзо послати лојалне трупе на њих. Поучен руским искуствима, решио је да под хитно прекине све везе града с посадним трупама у околним местима. Један вод упутио се ка железничкој станици. Пресекли су телефонске водове и оборили бандере, али станицу нису успели да заузму.
   Друга, већа група, под вођством самог Кобилика, упутила се у град, у лов на официре. Имали су списак, па су кренули право до официрског дома у хотелу „Таково”. Успут су срели неке ниже официре и на лицу места бајонетима им поскидали чинове, уз понеку ћушку или кундак у ребра. Ти су још и добро прошли.
   На њихову несрећу, глас о казненој експедицији Словака стигао је до мензе пре њих, па су официри брзо побегли. Крили су се по таванима, подрумима, а неки су улазили чак и у бурад. Једино је један поручник успео да побегне из града и докопа се оближње железничке станице „Јовановац”. Оданде је узбунио немачку команду у Лапову.

                                                                                                                  Стрељање побуњеника на Становљанском пољу

   За то време одреди Словака јурили су улицама. Почеле су уличне борбе. Униформе су биле исте, распознавали су се само по узвицима „Слобода”. Аустријски официри на које су Словаци налетали, или који су покушавали да уведу какав-такав ред, одмах су страдали. Војници су их бајонетима подизали увис и слагали по калдрми, као балване.
   После сат времена команда пука почела је да се, после почетног изненађења, организује. Потпуковник Маркс хтео је да осигура остала складишта оружја, одсече групу у граду од оне у касарни и сломи их, једну по једну. Успео је да сачува главни магацин с муницијом и тешким митраљезима и заузме мост на Лепеници.
   Касарна у коју се главнина побуњеника у међувремену вратила била је опкољена и одсечена. Маркс је послао ескадрон лаке коњице да јури побуњенике заостале по улицама, а тешке митраљезе усмерио на касарну. Сат времена после поноћи улице су биле чисте, а Марксу су се придружили и они официри из подрума и буради, који су дрхтали од жеље за осветом. На касарну су, поред митраљеза, уперене и цеви топова брдске батерије, која се сасвим случајно нашла у Крагујевцу. С Метиног брда топови су шрапнелима засипали простор касарне. Прво је преко крова прошишао један хитац, као опомена, а онда је постало озбиљно. Рефлектори су шарали по кругу.

Ћорцима на хаубице

   И поред тога побуњеници су се очајнички бранили. Плотунима и ручним бомбама држали су лојалне трупе на одстојању. Користили су и неке светлеће ракете затечене у складиштима. Ипак, када је уведена артиљерија, слом је био близу. Полако су остајали и без муниције. Једини спас био им је повлачење из опкољене касарне, према Гледићким планинама и Руднику. Кад им је остала једино маневарска муниција, решили су да крену у извлачење. Део рањеника остао је да ћорцима заварава нападаче, док су остали кренули ка околним селима. На несрећу, око пет часова ујутру, Маркс је у борбу увео Седми драгонски пук. Отпор у касарни потпуно је сломљен, а бегунци су похватани у селу Грошници, где је била смештена још једна чета њиховог пука. Надали су се њиховој помоћи, али су их они напали с леђа. Део је побијен, део похватан жив, док су се неки разбежали по околним шумама и тамо дочекали и крај рата.
   Потерна одељења убрзо су похватала вође побуне. Неки од њих нису хтели да се живи предају, борили су се до последњег метка, који су сачували за себе. Кобилик је жив ухваћен.
   По сламању побуне, већ сутрадан, у Крагујевцу је заведен полицијски час. Окупатор се плашио спајања побуњеника и Крагујевчана. Због неорганизованости до тога није дошло. Војни генерални гувернер Србије одмах је обавештен о побуни. Наредио је да се 71. пук хитно премести из Крагујевца, а побуњеницима организује суђење. Одређена је специјална судска комисија и изабрани чланови преког војног суда. Суђење је почело већ 4. јуна.
   Иследници су свој посао завршили у рекордно кратком року, и на војни суд изведен је 81 војник. Судило им се у згради начелства, у којој је тада била команда окупационе војске. Тројици тешко рањених побуњеника суђење је одложено, осуђено је њих 49, а 29 ослобођено због недостатка доказа. Деветог јуна 1918. године, или 21. јуна по новом календару, преки војни суд изрекао је пресуду: 44 војника и подофицира осуђени су на смрт. Пресуда је имала да се изврши истог поподнева, и то на Становљанском пољу, одмах поред касарне у којој је избила побуна.

Смрт и цвеће

   Одмах по изрицању пресуде власти су одлучиле да она мора да буде показна вежба за оне који би се усудили да се буне, и зато је цео Крагујевац морао да присуствује стрељању. Ипак, настао је застој, јер нико од војника није хтео да стреља побуњенике, ни под присилом. Довели су шуцкоре, углавном босански башибозук, напијали их, али су и они одбили. На крају су војници коцком извучени за овај задатак.
   Побуњеници су кроз град спроведени у колони. Док су пролазили, Крагујевчанима су остављали своје ситнице, сатове, ножиће, писма за породицу. На стратишту је била ископана плитка рака. Ту је била и болничка чета чији припадници су имали да утврде смрт. Осуђени Словаци постројени су пред стрељачки строј. Кобилик је клицао и призивао Србе који ће их осветити. То је толико изнервирало команданта строја да му је одмах цео шаржер из револвера сручио у главу. Неколико плотуна, и сви Словаци су пали.

                                                                                                 Окупљање народа за одлазак на помен стрељаним Словацима

   Командант је над њиховим лешевима клицао цару. Болничари су ишли од једног до другог и утврђивали смрт. За њима је наилазила и посебна група војника која је стрељанима скидала униформе и цокуле. Ваљаће за ратну машину која је и даље радила пуном паром. Стрељани су закопани и забрањено је да се стратиште означи на било какав начин. Ипак, Срби их нису заборавили, па су, и поред претњи да ће се придружити Словацима, китили гробницу. Свако јутро освануо би на њој нов букет цвећа.
   По ослобођењу, сачувана је успомена на ове храбре људе. Ипак, њихова имена су сасвим случајно отргнута од заборава. Кад је после ослобођења један официр наредио да се оперу сошке у касарни 11. пука, на дасци на којој стоје кундаци, а са доње стране, било је урезано 44 имена мученика стрељаних на Становљанском пољу.
   Већ 1922. године родила се замисао о подизању споменика. Гробље је било доста запуштено, па је решено да се подигне достојан споменик. Откривање је заказано за 28. септембар 1924. године, уз учешће највиших државних званичника Краљевине СХС и Чехословачке. Венци краља Александра, Масарика, војске... Колоне народа. Дошли су и рођаци стрељаних из Чехословачке. Пуни возови. Споменик је до данас у комплексу Шумарица, где сведочи о унапред изгубљеној борби једне групе одважних Словака. Али, борби.