За читање и уживање / Аркадије Аверченко

СЛАБА ТАЧКА

Седео сам код Красавиних. Собарица ми приђе и рече:

– Траже вас на телефон.

Ја се зачудих:

– Мене? То је грешка. Ко ме може тражити, кад никоме нисам рекао да ћу бити овде!

– Не знам.

Изашао сам у предсобље, подигао слушалицу и радознало је принео уху.

– Хало! Ко је?

– Ја сам... Чебаков. Слушај, окупили смо се у „Алхамбри” и чекамо те. Дођи што пре.

Ја одговорих:

– Пре свега, не могу да дођем, јер морам да се вратим кући. Стан ми је празан, и зато...

– Лажеш! – узврати Чебаков. – Како може стан да ти буде празан, кад сам малочас телефонирао и тамо су ми рекли где да те потражим.

– Не знам! Можда сам поблесавио или ме ти мистифицираш... Стан је закључан, а кључ је у моме џепу. Ко је с тобом разговарао?

– Немам појма. Неки непознат мушки глас. Лепо ми је рекао: „Он је код Красавиних...” – и одмах је спустио слушалицу.

– Невероватно!!! – Одмах трчим кући.

– Треба ти доста времена док стигнеш – рече Чебаков – Боље телефонирај.

Пола минута касније неко је подигао слушалицу у моме кабинету и нестрпљиво одговорио:

– Шта је сад опет?

– Је ли то број 232–20?

– Да, да! Шта хоћете?

– Ко сте ви? – упитах. Око пола минута у моме кабинету владала је тишина.

– Домаћин није код куће.

– Таман посла! – викнух љутито.

– Разуме се да није код куће, јер сам ја власник стана!!! Ко сте ви и шта тамо радите?

– Нас смо двојица. Сачекајте да позовем колегу. Гриша, дођи на телефон...

Други глас рече:

– Ш та се дешава? Час зврцка један, час други. Не дају нам да радимо! Шта хоћете?

– Шта радите у моме стану? – заурлах.

– Ах, то сте ви... Власник стана? Слушајте... где су вам кључеви од писаћег стола?

– Какви кључеви? Зашто?

– Нећемо ваљда да поломимо свих једанаест фиока! – одговори глас сталожено. – Наравно, ако не нађемо кључеве мораћемо обити браве, али то је велика петљавина. А верујем да је и вама жао ла се упропасти овакав сто. Сигурно кошта двеста рубаља, а ?

– Лопуже одвратне! Копилад! – викао сам у слушалицу, трудећи се да својим речима дам што више гневног и огорченог призвука. – Кладим се да омча одавно плаче за вама!

– Блесан си ти, мој господине – одговори исти глас с непомућеним спокојством. – Ми разговарамо с тобом као људи а ти...

– Не желим с таквим олошем да разговарам! – завапих ја право из срца.

– Еј, мој господине... Зар мислиш да ћеш проћи тек тако за те твоје речи? Извадићу перорез из џепа и сву постељину и јастуке распарати. Орман и сто нећеш препознати. Твој кабинет личиће на шупу! То хоћеш, је ли?

– Богами, чудан сте ви човек – рекох помирљивије. – Ставите се у мој положај. Упали сте у мој стан, кидате ми живце и упропашћујете ме, а још бисте хтели да разговарам с вама као с маркизима.

– Ко то тражи? Само немој да вичеш и псујеш!

– Ја и не псујем. Видим – ви сте паметни, разумни људи. Слажем се такође да нешто морате добити и за свој напор. Сигурно сте ме неколико дана пратили у стопу, зар не?

– Него! Не мислиш ваљда да се тек тако може упасти у нечији стан?

– Разумем! Одлично разумем. Само ми једно није јасно: шта ће вам кључеви од писаћег стола?

– Да узмемо новац... Зар није у столу?

– Ни случајно!

– Где је?

– Морам признати да сам новац добро сакрио, мада га нема много. Коликом се плену надате, реците ми искрено?

– Па... много се нећемо овајдити! – одговори глас са искреним жаљењем. – Сами знате, кућепазитељ увек на нас може натрапати. Дакле овако: узели смо нешто сребрног посуђа, капут, шубару, будилник, сребрни упијач...

– Упијач уопште није од сребра – другарски их опоменух.

– Онда ћемо узети кутију. Није ваљда и она нека тричарија, а?

– Слушајте, браћо! – викнух ја, уносећи у те речи сву снагу свог говорничког талента. – Ја сам схватио ваш положај и ваше гледиште... Успели сте, пратили сте ме, упали сте у стан... Ваша срећа! Претпоставимо да узмете све те ствари и да их пронесете поред кућепазитеља. Шта даље? Однећете их, разуме се, трговцу који купује крадене ствари, и он ће вам исплатити једва трећину или четвртину праве вредности. Знам ја добро те ниткове! Излажете се ризику и опасности, можете чак и батине да добијете, а они седе у заветрини и узимају лављи део.

Аркадијe Тимофејевич Аверченко (1881–1925) прозни је и драмски руски писац, у емиграцији од 1920. године. Хуморист и сатиричар, писао је романе, приче, фељтоне, цртице и скечеве у којима је критиковао „вечне” мане људског карактера и нарави и разобличавао пропусте политичког живота Русије у предреволуционарно и револуционарно доба. Његова дела су збирке прича „Веселе остриге”, „Приче за реконвалесценте”, „Белешке добронамерног човека”, „Одмор на коприви”, „Туце ножева у леђа револуцији”, роман „Походцев и другови”...

– Тачно – сложи се мој саговорник.

– Драги пријатељи! Вилим ла се разумемо. Мој новац је у кући... то је тачно... сто петнаест рубаља, али без мене их нећете наћи. А ја ћу вам рећи где сам их сакрио. Узмите сто рубаља, мени је петнаест потребно за сутрашње расходе... и идите! Ни пријаве полицији ни истраге неће бити. Једноставно – то је наша интерна ствар.

– Чудан предлог – неодлучно рече лопов. – Ми смо већ сав сребрни прибор спаковали.

– Не смета. Оставите га тако... Ја ћу га касније вратити на своје место.

– Добро, нека буде. С њим бисмо имали само муке...

– Хвала вам. браћо! На писаћем столу је кутија за коверте. плаве боје. Горе су коверте и хартија, а на дну новац. Четири новчанице од двадесет пет рубаља и три по пет. Признајте да вам никад на памет не био пало да их тамо тражите. То је све... Не заборавите да угасите светло кад изађете. Јесте ли ушли преко пожарних степеница?

– Да.

– Молим вас кад изађете да добро закључате врата, како опет неко не би ушао. Ако случајно налетите на кућепазитеља у дворишту, реците: „Доносили смо рукопис на коректуру”.

– Где да ставимо кључ од врата?

– У леви угао, испод друге степенице. Да нисте покварили будилник?

– Нисмо. Исправан је.

– Хвала богу. Лаку ноћ...

Кад сам се вратио кући, сребрно посуђе стајало је у бошчи на столу, а поред њега су биле три новчанице по пет рубаља и цедуља:

„Будилник је у спаваћој соби. На капуту су мољци појели оковратник. Добро изгрдите кућепазитеља за његов несавестан рад. Пазите – обећали сте да нас нећете пријавити полицији! Гриша и Сергеј.”