ПЕТКОВДАН / 3. мај 2019.

ШЕЗДЕСЕТОСМАШИ

На данашњи дан 1968. године почеле су студентске демонстрације у Паризу које су се брзо прелиле у многе земље Европе, па и код нас...

Фебруара 1968. године француски комунисти и социјалисти направили су предизборну коалицију, с циљем да по освајању власти свргну председника Шарла де Гола.

   Крајем марта радикални левичари, неколицина песника и музичара и око 150 студената заузели су управну зграду Универзитета Нантер у Паризу. У сали су одржали састанак о класној подвојености и политичкој бирократији која управља универзитетом. Управа је позвала полицију која је окружила зграду и побуњеници су је мирно напустили.
   Студенти и управа кошкали су се наредних месец дана и управа је 2. маја одлучила да неколицини запрети забраном наставка студија.

Студенти Сорбоне окупили су се 3. маја да дају подршку колегама. Три дана касније, Савез студената Француске и Савез наставника универзитета позвали су на протестни марш против упада полиције на Сорбону. У колони је било више од 20.000 људи. Чим се приближила згради, полиција је кренула према њима, замахујући палицама. Већина протестаната се разбежала, али је било довољно оних који су почели да праве барикаде и бацају каменице на полицију. Уследили су сузавац и хапшења.
   Следећег дана студентима и наставницима придружио се велики број радника. Окупили су се код Тријумфалне капије и од власти захтевали да обустави све кривичне поступке против студената и да полиција напусти зграде универзитета.
   Десетог маја, на левој обали Сене, у Латинској четврти, протестанте су у прелазу реке спречили припадници службе за разбијање демонстрација. Сукоби и хапшења потрајали су до зоре, а радио је догађаје преносио уживо. Сутрадан се све могло видети и на телевизији. Чуле су се оптужбе да је полиција имала провокаторе међу студентима и да је сама палила аутомобила и бацала молотовљеве коктеле.

Како то бива откад је света и века, бруталност полиције довела је уметнике и  интелектуалце опште праксе – душебрижнике младих – на њихову страну. Главни левичарски синдикати позвали су на једнодневни генерални штрајк и демонстрације. Тог 13. маја Паризом је марширало више од милион људи. Полиција се није умешала, а премијер Жорж Помпиду најавио је пуштање притворених и отварање Сорбоне. Међутим, када су студенти поново ушли на Сорбону, прогласили су је аутономним „народним универзитетом”. Тих народних одбора, у Паризу и другим градовима, за неколико недеља настало је око четири стотине.
   Трећина радника била је у штрајку, а занимљиво је да их нису предводили синдикати, који су тражили само веће плате. Захтевала се оставка Де Гола, а било је и неколико случајева покушаја преузимања фабрика од капиталиста. 

Један полицијски инспектор у Лиону и један студент у Паризу страдали су 24. маја. Четири дана касније, социјалиста Франсоа Митеран закорачио је у процеп између буржоазије и комунистичке левице која је сада била већ озбиљна претња, понудивши да оформи нову владу на челу са Савезом демократске и социјалистичке левице (на председничким изборима 1965. године добио је 45 одсто гласова).
   Де Гол је 29. маја добио подршку војске. Следећег дана око 500.000 људи ходало је Паризом и скандирало „Збогом, Де Голе!”, а шеф париске полиције Морис Гримо најзаслужнији је што се све није завршило крвопролићем. Председник је 30. маја распустио Народну скупштину, најавио изборе и наложио радницима да се врате на посао претећи им у супротном завођењем ванредног стања. Комунисти су се сагласили са изборима и све је било готово. Студенти су се вратили на факултете, а радници на посао. Влада је забранила рад неколико левичарских организација.
   После три недеље борбе против капитализма, америчког империјализма, потрошачког друштва и традиционалних установа, вредности и поретка, Де Голова странка однела је неочекивану победу на изборима у јуну, са 353 од 486 места у парламенту. Комунисти су освојили 34 а социјалисти 57 места.