За читање и уживање - Вилијам Џон Френсис

СЕДАМНАЕСТ ПОМОРАНЏИ

Некада сам толико волео поморанџе да сам могао да цуцлам једну за другом по цео божји дан, што је био случај све док ме полицајац није ухватио на капији са седамнаест комада сакривених којекуда по џеповима, па ме још и закључао. Е, одонда не могу да видим поморанџе јер се увек сетим како су ми преселе.
   У то време возио сам кола с понијем за предузеће које се звало „Брза испорука” и углавном сам превозио робу са докова, где сам могао да натоварим и понешто згодно успут и да се вратим до магацина пре него што други кочијаши напоје своје кобиле.
   Сад, да сам био оно што би се рекло „мајстор на виолини”, баш и нисам, али нисам имао ни обичај да тек тако шутнем у страну нешто што би ми згодно дошло под руку само зато што не припада мени, као што то неки раде. Ретко сам се враћао са докова без нечег што бих могао да грицкам цео дан.
   На пример, истоварују брод с бананама. Ја бих се онда провозао туда колима. Увек је било гроздова који су висили и отпадали с главних грана.
   Па кад би се указао згодан тренутак, брзо бих покупио банане или би ми их нека пријатељска нога шутнула. Онда бих их смувао негде под огртач да се не виде. Огртач је био нешто као прегача, направљен од џака за шећер компаније „Тејт и Лајл”. Требало је да нас штити од кише и невремена, али ја сам га углавном користио за сакривање. И тако бих остатак дана провео мљацкајући банане – мада их нисам нешто волео колико поморанџе.

Све сам то радио мање-више не размишљајући, не правећи од тога уметничко дело, онако како је то својевремено испланирао Клем Џонс када је прошао капију с пуном кутијом.
   „Шта то имаш унутра?”, упитао га је Понго, жаца који је био дежуран.
   „Мачку”, одговорио је Џејмс, „али не тражи да отварам кутију јер ће ми, несрећа једна, побећи.”
   „Мачку?”, Понго ће. „Ма немој. Да ми то отворимо.”
   Џонс се најпре нећкао, па када је Понго навалио, овај се кобајаги наљутио и широм отворио кутију. Мачка је искочила и заждила низ докове, а Џонс се дао у јурњаву за њом галамећи на сав глас. После два минута ево ти га с истом кутијом чврсто притискујући поклопац и намргођено гледајући у Понга који се церекао. Џонс се тако дурио све док није стигао кући и на миру у кухињи отворио кутију из које је извукао велики округли дански сир.
   Мене ухватише јер ми је пукла везица на огртачу, те Понго, пошто је прегледао товар, примети да су ми џепови нешто надувени. Натера ме да кола с понијем склоним у страну, а онда ме одведе у своју кућицу и ту ми претресе џепове. Нашао ми је укупно седамнаест поморанџи и пажљиво их поређао на сто.
    „Неко треба да послужи за пример”, рекао је. „Чини ми се да си ти тај срећник. Да чујем, момче, шта имаш да кажеш у своју одбрану.” Нисам рекао ништа. Био сам се препао на смрт, али сам држао језик за зубима.
   Прочитао сам довољно детективских прича да бих упао у такву грешку да нешто избрбљам. Све што кажете може да буде употребљено као доказ у поступку против вас. Све време сам то имао на уму и нисам му давао прилику да ме испитује. Понго, који није марио за мој став, рекао је:
    „У реду, одох да доведем колегу да буде сведок.” Тако је изашао и пажљиво закључао врата за собом.
   Осећао сам се ужасно. Неизвесност је била неиздржива. Погледао сам у зидове, закључана врата, седамнаест поморанџи, огртач с покиданом везицом. Помислио сам како ћу бити отпуштен и осуђен, шта ли ће ми мајка рећи, а шта ће отац учинити.
    Нисам могао да побегнем. Био сам ту, затечен, доказ преда мном на столу, а Понго је отишао по другара да му буде сведок. Изгледало је да сам упропашћен за цео живот.

„О, боже драги,” завапио сам у очајању. „Шта да радим?”

„Поједи их”, проговори глас у мојој глави.

„Шта?”, упитао сам. „Да их поједем?”

„Да, баш тако”, одговорио је глас у мени, „и онда неће бити доказа. Али, мораш то брзо да изведеш.”

Размишљао сам пола секунде и онда – зграбио једну поморанџу, ољуштио је за трен, стрпао у уста, згњечио, исисао сок и прогутао. Таман да испљунем коштице кад глас повика: „Не!”

„А?”

„Мораш све да прогуташ!”

„Шта? И коштице?”

„Да! И кору и све! Доказ!”

„О, да, да, наравно”, па нагурам коштице у грло, узмем још пуну шаку кора да бих све лакше прогурао.

„Не замајавај се жвакањем”, рекао је глас. „Немаш много времена.”

Тако је и било. После прве поморанџе извадим ножић, те исечем воће на кришке и почнем да гутам како које парче дохватим што сам брже могао.
   Био сам пун до гуше, са још три поморанџе које су ми преостале, кад зачух Понга како долази с другом. Застао сам и уздахнуо, већ спреман да одустанем, кад ме глас упозори да се не предајем, да наставим с гутањем јер што их више поједем, то ће мање доказа остати.
   И како то неки пут бива да искрсне срећа у несрећи, Понго и његов друг случајно се зауставише да провере неке вагоне који су управо одлазили, а пошто ми је уздах изгледа прочистио саобраћајну гужву у једњаку, бацих се на посао да завршим и са оних неколико преосталих комада. Гутао сам последње парче седамнаесте поморанџе таман кад су окретали кључ у брави.

„То је тај”, почео је Понго да објашњава другу.

„Ухватио сам га с џеповима напакованим поморанџама.”

Погледао је на сто.

„Хеј, где су поморанџе?”

„Хмм”, њушкао је његов колега. „Осећам мирис.”

Реч нисам изустио.

Понго поче да претражује. Гледао је горе-доле, претурио ми џепове, опипавао огртач, али, наравно, од поморанџи ни трага. Коначно је схватио шта је једино могло да се деси с њима, али му није ишло у главу.
   „Седамнаест поморанџи”, мрмљао је. „И то тако великих. Како је само успео да то изведе?”
    И даље сам ћутао као заливен. А он није могао да ме преда јер није имао доказа на основу којих би ме осудили – а и зато што, претпостављам, није хтео да буде исмејан. Тако му је једино преостало да ме изгрди, а пошто сам ја и даље чврсто држао стиснута уста, морао је да ме пусти.
   Када сам о томе причао Клему Џонсу, рекао ми је да се нисам добро снашао. Да су ми кликери брже радили, могао сам да тужим Понга због лажне оптужбе и да добијем коју стотку фунти одштете. Међутим, ја никад нисам био осветољубив, а ионако ми је требало доста времена да скупим снаге да људски станем на ноге и размислим о свему јер оних седамнаест поморанџи, са све кором и коштицама, дуго су и без престанка правили урнебес у мом стомаку.