За читање и уживање - Жоао Маркес де Карваљо

РАЗОЧАРАЊЕ

Госпођа Жоакина била је једна од оних смешних уседелица које сањају о љубави, слушајући о њој у ласкавим речима подругљивих младића који се само претварају да јој се удварају.

Имала је изборано и млитаво лице, налик кори зрелог женипапоа*, прошарано жутим пегама. Успевала је делимично да сакрије флеке дебелим слојевима пудера, који је увек куповала у радњи „Марипоза”, а власник радње, љубазни господин Алфонсо, продавао јој га је, ради рекламе, у великим количинама. Носила је старомодне хаљине са недостацима који су долазили до изражаја. Ето, то је био стил госпође Жоакине.

С борама на лицу изгледала је као да јој је 45 година. Једино је деловала млађе због косе, црне и сјајне, која се пресијавала као знојаво лице црнца који ради у руднику. Пријатељи који су је добро познавали говорили су да је „честита и врла девојка, која заслужује да се добро уда”. И она сама је била убеђена у то, верујући да је истина то што говоре.

Али, на свету има много злурадих људи. Част изузецима. Тако се догодило да је једна пријатељица са којом се Жоакина беше посвађала почела да говори познаницима како наша јунакиња фарба своју проседу или потпуно седу косу. Било је оних који су сумњали у то, мислећи да су тврдње проистекле из непријатељског односа, док су неки, без сумње, поверовали у те приче.

Госпођа Жоакина имала је осредње образовање, тек толико да без напора чита писма бивших удварача и да зна како треба да се понаша „једна уседелица”. Та писма била су једина разонода за девојку коју су многи ословљавали са „тетка”.

Јадна Жоакина. Жалила је што се није удала за Гуедеса, богатог трговца гвожђем којег је потпуно опчинила иако је био нижи од ње и старији двадесет и две године. Није прихватила његову љубав, сањајући да ће се удати за младог барона, веома богатог и елегантног, какав се среће у љубавним романима Пјера Алексиса. Ипак, барон из њених снова никада се није појавио, а времена за кајање више није било.

Гуедес је у једном тренутку одлучио да живи мирно као нежења. У кући је имао домаћицу, Белисарију, дебелу мулаткињу која му је с љубављу припремала специјалитете од шкампа, компоте и друге посластице.

Жоакина је имала још двојицу удварача о којима није пуно знала. Причало се да је један од њих постао трговац на обали Мадере, одакле се никада није вратио. Други је отишао у своју родну Португалију, где је уживао у дугим зимским вечерима поред камина, слушајући пуцкетање ватре и густирајући специјалитете од меса, баш као што је опевано у песмама познатог песника Жоаоа Пење.

Ипак, Жоакина је имала још једну тајну и гајила слатку наду да ће освојити неухватљиво срце Франсиска де Нативидадеа, елегантног власника једне од најбољих радњи у Улици трговаца. Међутим, чинило се да његове намере нису исте, јер је с уздасима без нежности и погледима без трептаја деловао непомично попут мумије. Чинила је све не би ли га освојила. Постављала му је љубавне замке, слала му цвеће и поклоне, извезене марамице и осушено лишће, кувала кафу сваки пут када би долазио у дом њених родитеља.

Упркос свему, Франсиско де Надивидаде није се уловио у љубавну мрежу старе девице Жоакине, која је преиспитивала себе где је погрешила. Њено срце је патило све док је Франсиско није упознао са својим нећаком Раулом, који је изненада стигао из Португалије. Својом љубазношћу и урођеном елеганцијом, млади Лисабонац опчинио је Жоакину, која се убрзо заљубила у њега. За мање од месец дана постала је Раулова искрена пријатељица и верна обожаватељка његовог „оштрог карактера”, док ју је он, заузврат, обасипао комплиментима и приређивао јој многа изненађења.

Жоао Маркес де Карваљо (1866–1910), бразилски писац, новинар и дипломата, хуманистичке студије завршио је у Лисабону. Затим се 1884. године вратио у отаџбину, где се запослио у часопису „Дијарио де Белем”. Писао је приче и комедије, међу којима се издваја „Међу рођацима”. Године 1891. постао је министар спољних послова, а 1900. је основао Филолошку академију. Последње године живота провео је у Ници.

Из Жоакининог срца поново је избијао љубавни пламен. Волела је Раула, као што је некада волела његовог стрица. Приметивши то, Раул је испричао своме стрицу, а онда су се обојица смејала њеној лудости.

Раул више није живео у Бразилу због климе која је штетила његовом здрављу. Међу својим стварима одједном је угледао згужвано и прљаво писмо. Одмах га је препознао: било је то писмо које му је упутила госпођа Жоакина. Пекла га је радозналост. Отворио је коверат.

„Драги мој пријатељу”, поче да чита, „морам да Вам кажем оно што ми стоји на уснама и снажно ми обузима душу: волим Вас, волим Вас, волим Вас свом јачином и жаром свога срца”.

„Ово је сигурно преписала из романа ’Христова самилост’ Енрикеа Переза”, помисли Раул.

„Жељно ишчекујем Ваше писмо и надам се да ћете ми послати пола боце оне ’опасне’воде да поклоним једној пријатељици. Нека Вам моје срце заувек буде на располагању, Жоакина”.

Пошто је завршио читање, Раул се насмеја, а онда поново погледа рукопис и уозбиљи се:

„Дођавола! Једино ми се допала њена коса, јер је лепа и сјајна. А срце јој је испуњено лажима. Какво разочарање!”

*врста дрвећа с плодовима налик кафи