Тајновити свет тајне службе

ПОЗОВИ „СИ” РАДИ УБИСТВА

Први шеф британске тајне службе „MI6” био је лош шпијун али и легенда међу контраобавештајцима. Створио је успешну службу, доспео на странице романа Ијана Флеминга под другим именом, а своје будуће агенте препадао је тако што би себи забио нож у ногу...

Једног априлског поподнева 1910. године у Бриселу двојица мушкараца запутила су се у познати бордел. Старији, здепасти раније је тог дана резервисао собу за себе и пријатеља, а да уопште није знао да је реч о јавној кући. Мислио је да резервише хотелску собу, али направио је озбиљну омашку када се распитивао. Обојица су били Британци и нису познавали град.
   Када су закуцали на врата, суочили су се са крупном „мадам”, која их је посматрала упитним погледом. Када је чула да је соба резервисана, није се много потресла. Ипак је навикла да гости долазе у већем друштву и траже неколико девојака одједном. А то је само значило више новца.
   Када је од старијег госта сазнала да им је потребна само соба, а не и девојке, била је изван себе. Галамила је, прекоревала их и на крају избацила. Нема тога код ње, довикнула је када је залупила врата за њима, нека иду у хотел. Било је бескорисно објашњавати јој да су управо то и хтели. Одмах је позвала и полицију. Мушкарци су једва утекли пред хапшењем.

Часни отпуст

   Капетан Мансфилд Џорџ Смит Каминг и његов млађи пратилац Сајрус Регнарт нису ни имали на уму оно за шта их је „мадам” оптужила. Они су били шпијуни у правом смислу те речи, а соба и самоћа потребни су им били да би завршили неке веома озбиљне послове. У Европи су се већ захуктавале ствари и звецкало је оружје, а за Британију је најважнији задатак био проникнути у тајне немачких оружаних сила и војних планова. Знало се да је само један пуцањ довољан да рат плане, а то се и десило четири године касније у Сарајеву.
   Каминг је Регнарту био надређен у хијерархији британске контраобавештајне службе, тада SIB (Secret Intelligence Bureau), и већ две године јурио је широм Европе за немачким оружјем. У Бриселу је са Регнартом требало да дочека доушника познатог само као „Би” (само је Каминг знао о коме је реч) и да се састане са фотографом који је требало да слика тајне нацрте оружја.
   Доушник је, излажући се великој опасности, украо планове и морао је да их што пре врати на место, а Британцима су и фотографије довољне. Међутим, „Би” се није појавио, а фотограф се изгубио у Бриселу. Слично се десило и месец дана раније у Паризу, а Каминг је заувек остао кратких рукава. Сада му је у Бриселу и полиција била за вратом, и то само јер није добро разумео разлику између бордела и хотела.
   Ово није први случај у коме је Каминг показао извесну дозу несналажења, прилично несвојствену шпијунима. Прво, након седам година каријере у морнарици, проглашен је неспособним за службу 1885. године због неизлечиве морске болести. Вратио се у морнарицу три године касније да би се бавио контраобавештајном службом. Често је путовао Европом представљајући се као немачки инжењер, некада и трговац оружјем. Та улога му и није баш лежала јер Каминг није говорио ни реч немачког. Ипак, од те маске није одустајао.
   Са чувеним „Бијем” први пут се сусрео 29. новембра 1909. године, неколико месеци пре фијаска у Бриселу. Заправо, годинама касније из архива тајне службе сазнало се да је право име доушника било Бизевски. Био је немачки инжењер запослен у војном бродоградилишту и имао је приступ плановима нових бојних бродова. Уз велики ризик дошао је у Лондон да пренесе прве усмене податке Камингу.
   Срели су се у четири ока, Каминг је био приправан да забележи све важно за британску морнарицу, и тек тада је схватио да Бизевски не говори ни реч енглеског. А Каминг, као што већ знамо, није говорио немачки. Бизевски је видно узнемирен покушавао да саопшти Камингу све што зна, а овај је већину састанка провео преврћући по речнику немачког језика. Тек на крају састанка Каминг је схватио да Бизевски течно говори француски. Каква штета, и он га је савршено разумео. Следећи састанак мораће да се одржи у Паризу. До тога никада није дошло, а све се завршило дебаклом у Бриселу.

Списак подвига

   На страну сви ови промашаји у шпијунажи, сер Мансфилд Џорџ Смит Каминг остаће упамћен као најзначајнији шеф британских тајних служби. Од 1911. године налазио се на челу новооснованог SIS (Secret Intelligence Service), познатијег по каснијем називу MI6 (Military Intelligence 6). Ова служба одвојена је те године од SIB, који ће понети назив МI5, а ове две јединице обавештајне службе ће заједнички надзирати унутрашње и спољашње претње по Велику Британију. Камингов SIS (МI6) задужен је за ове потоње, и слао је агенте широм света да се по сваку цену боре за податке вредне британској круни, па и по цену убиства и атентата. А Мансфилд Џорџ Смит Каминг показао је као шеф МI6 завидан дар, какав изгледа никада није имао као агент на терену.
   Постоји читав низ невероватних, а опет сасвим стварних прича о Каминговим агентима, а списак њихових подвига је завидан. Посебно када се има на уму да је служба пролазила кроз почетно раздобље током Првог светског рата и невоља у Ирској који су круну дочекали већ 1919. године.
   Како је стао на чело SIS, Каминг је имао на располагању веома скромна новчана средства. Али ту су дошли до изражаја посвећеност агената и њиховог шефа, као и довијања у коришћењу опреме. Сваки Камингов агент увек је носио штап са скривеним сечивом. Такође, користили су тајне преграде, скривена оружја, шупље кључеве и слично. Клонили су се жена, осим као извор података, а често су користили услуге проститутки које би им после преносиле тајне уз извесну надокнаду.
   Најстроже им је било забрањено опијање, а у приручнику који су морали да знају напамет писало је: „...ако због потребе задатка морате да узимате алкохол, пре тога попијте две велике кашике маслиновог уља. Нећете се напити због њега, али глумите пијанство.” Агенти су морали да глуме простаке, чак и глупе људе, јер је то, по Каминговом мишљењу, најбоља маска. У глупане нико не сумња.
   Почетком Првог светског рата, у октобру 1914. године, Каминг је са сином путовао северном Француском. Није познато да ли су били на задатку, јер је и двадесетчетворогодишњи Алистер Каминг такође био шпијун. У сваком случају, званично су били на одмору и возили се „ролс-ројсем” сеоским пределима. Обојица су волели брзе аутомобиле.
   Да ли је посреди атентат или несрећа, али Алистер је изгубио контролу над аутомобилом код градића Моа. „Ролс-ројс” се преврнуо, а старијег Каминга је након неког времена пробудио бол у нози и запомагање сина. Није могао да се помери јер му је лева нога била приклештена и могао је само да слуша сина на издисају. То није долазило у обзир. Узео је нож и исекао ногу, отпузао до сина и држао га у наручју до краја. Нашли су их тако. Каминг је изгубио свест од губитка крви, а син му је био мртав. Званични подаци из болнице кажу да му је нога ампутирана следећег дана, али Каминг је увек тврдио да ју је одсекао сам и да су му лекари само „средили остатке”.
   Каминг је носио вештачку, дрвену ногу као подсетник на овај догађај, и наставио је немилосрдно да прогања стране шпијуне током Првог светског рата. Сведоци кажу да је постао само одлучнији.

Провера регрута

  Током рата SIS и SIB су променили имена у МI6 и МI5. Каминг је временом постао познат под шифром „Си” (од првог слова презимена – Cumming), јер је све документе које би прочитао потписивао овим словом у зеленом мастилу. Шефови МI6 се и данас у шифри називају „Си”, а писац Ијан Флеминг је у „Џејмсу Бонду” овај детаљ променио у „Ем”, према Каминговом имену Мансфилд.
   Кад смо код тога, Флеминг је при писању романа о Џејмсу Бонду био добро обавештен о британској тајној служби. И чувени изумитељ Кју („Q”) заиста је постојао. Реч је о физичару Томасу Мертону, шифрованог имена Кју, даровитом проналазачу. Он и Каминг били су опседнути справама и скривеним оружјем, а постоји прича да када неко није могао да нађе шефа МI6 у канцеларији, само је требало да га потражи у Кјуовој радионици.
   Још један важан, ако не и најважнији део Каминговог МI6 био је благајник. Новца није било много, и свакој фунти морало се ући у траг. Агенти су на терену плаћали доушнике и све остало из свог џепа, а добијали су надокнаду када се врате у Лондон. Ту су се суочавали са неумољивим благајником познатим само као Пеј (pay – платити). Ако нема рачуна, признаница и правдања трошкова, нема ни новца. Агентима којима ни атентат није стран топили су се као снег на сунцу пред бирократом са дебелим наочарима. Пеј, како се наводи, никада није напуштао седиште МI6, чак ни ноћу. Агенти су тврдили да тамо чак и спава да би чувао новац. Неки су тврдили да Пеј ни не спава, већ само повремено склопи очи и сања неправилно попуњене рачуне.
  Камингови регрути пролазили су кроз строгу проверу. Није ту било места за плашљиве и слабе. Добар агент мора да мисли својом главом, добро глуми, следи наређења, воли државу, убије за њу... Списак је подугачак, а „Си” је имао и посебан тест за њих. На разговору би их питао шта су спремни да ураде за Британију. Све, одговарали би по правилу. Баш све? Каминг би онда зграбио нож или маказе са стола и снажно их забио у ногу а да ни не трепне. Наравно, у дрвену ногу, али то они нису знали. Регрут кога ово препадне одмах отпада.
   Не зна се колико је акција извела служба под Камингом током Првог светског рата. Заједно са сестринском МI5, Каминг је уредио хапшење 22 немачка шпијуна у Британији 1916, међу којима је и сер Роџер Кејсмент. Све заслуге за ово радо су препуштене МI5, а Каминг је био срећнији ако остане у сенци.

Распућиново убиство

   Исте године, у децембру, у Москви је убијен „свети ђаво”, калуђер Григориј Распућин. Забележено је да је МI6 био забринут због његовог утицаја на царицу Александру Фјодоровну, супругу цара Николаја Другог, иначе Немицу из Дармштата у Хесену. Страховало се да ће се царица под Распућиновим утицајем изборити за иступање Русије из рата. У то време Каминг је у Москви имао два агента, Освалда Рејнера и Стивена Елија.
   Нема званичних података да је иједан од њих присуствовао убиству Распућина у дворцу кнеза Феликса Јусупова. Ни Јусупов у мемоарима не наводи да је убиство извршено под утицајем Британије. Али незванична верзија у средиште овог догађаја смешта Каминговог агента Освалда Рејнера. Он је, према бројним очевицима, често био у друштву кнеза Јусупова, а неколико сведока навело је да је цела замисао о Распућиновом убиству дошла од њега. А то би значило да је иза свега стајао Каминг, без чијег мига агенти нису смели ништа да предузму.
   За разлику од тајне око Распућиновог убиства, боље су познати Камингови планови из 1917. године. Нова бољшевичка влада почела је мировне преговоре са Немачком, а највећи заговорник тога био је Јосиф Висарионович Стаљин. Каминг је неименованом агенту наредио убиство Стаљина, што је овај отворено одбио. Агент је по кратком поступку избачен из службе, можда и убијен, а Русија је месец дана касније иступила из рата.
   Каминг није имао разлога да ово сматра великим неуспехом. Крај рата је, уосталом, био неминован. Већ 1919. године Британију су дочекали немири у Ирској. Служба МI6 и Каминг су били толики трн у оку сепаратистичким ИРА и Шин Фену, да је 1920. године покренута серија атентата на 14 тајних агената и самог шефа. Већина покушаја је осујећена, а Камингу се смешила угодна пензија и повлачење са дужности. Само неколико месеци га је делило од тога, када је преминуо 14. јуна 1923. године.