Живот пише драме

ПЛАМЕН У ЛЕДЕНОМ МОРУ

Огроман талас обрушио се на рибарски брод, а капетан се смејао, замишљајући како у потпалубљу члановима посаде ручак лети на све стране

Био је сам на командном мосту и није имао никаквог другог повода за смех. Као да и без овог ужасног времена и јаловог улова није било довољно што је месецима живео одвојено од жене и деце. Већ три дана ветар од 50 чворова дувао је са североистока, правећи таласе високе као кућа.
   Рибарски брод „Галаксија” пловио је предалеко од острва Сент Пол код Аљаске у октобру 2002. године. Капетан Шумејкер и посада од 25 чланова надали су се да ће уловити довољно бакалара пре него што се кроз пет недеља врате у матичну луку.
   Пре ручка посада само што је извукла 18 километара дугачак конопац с око 20.000 удица и мамаца. После обеда и краћег одмора чекало их је да се по веома узбурканом мору врате до даљег краја ужета. извуку на брод опрему и повуку улов. Капетан је довикнуо људима да пожуре с јелом. Тада је угледао дим.

Доле у кухињи двадесетчетворогодишња Ен Векбек сређивала је своје белешке. Била је једина жена на броду и ово јој је био први прави посао – радила је као посматрач Националне службе за морски улов, водила је рачуна и записивала колико се које рибе улови. Боравак у гужви малог рибарског брода с непознатим мушкарцима није био удобан, али се Ен испунио сан да види и упозна Аљаску.
   У Ениној близини заповедник палубе и вођа противпожарне екипе Рајан Њухол збацио је тешке гумене чизме и сео. Из шеснаестогодишњег искуства знао је да је и одмор од десет минута драгоцен кад се напорно ради у готово целодневној смени. И само што је устима принео сласни сендвич, заурлала је бродска сирена.
   Њухол је испустио сендвич и стрчао низ ходник. Први официр и један морнар појурили су за њим. На таваници се, попут змије, извијао црни дим. И Ен је знала прописе за случај пожара и пошла је да понуди помоћ. Приметили су да дим излази из ивице поклопца на отвору који водио у потпалубље.
   „Ватра у машинском одељењу!”, повикали су.
   Следеће чега се Њухол сећао била је експлозија која је њега и још два човека из отвора на палуби избацила у Берингово море. Капетану Шумејкеру учинило се да је експлозија разнела труп брода. Онда је чуо како неко виче:
   „Људи у мору!”
   Педесетдвогодишњи капетан одмах је наредио:
  „Појасеве за спасавање, пловке, гуме! Све што не тоне бацајте у воду!”
  Да би брод успорио, мотор је пребацио у празан ход.

Док је екипа спасавала тројицу из ледене воде, капетан је пошао да потражи помоћ. У кабини командног моста било је мрачно и чудновато тихо – телефон није звонио, аларм се није чуо, вероватно су се све жице истопиле од врелине. Осећало се како топлота зрачи из зидова и виделе су се искре ватре.
   Оштар мирис пластике која гори као да му се таложио у плућима. Иза мапе која показује курс пловидбе непропустљива преграда сијала је црвеном бојом ватре. Пипајући по мраку дуж полица, Шумејкер је нашао радио и повикао упомоћ. Затим се тргао, смирио и почео поново, прибрано. Позив је морао да буде чист и јасан.
   „Можда ћу моћи да позовем само једном!”, уплашено је помислио и смирено изговорио: „Овде рибарски брод ’Галаксија’. Дошло је до експлозије и пожара. Има људи у мору.”
   Тек тада је приметио да гајтан радија виси, изгорео. Нико жив није могао да чује ни реч његовог позива. Говорио је упразно!
   Дим у кабини био је тако густ и оштар да је капетан пао на колена и почео да повраћа. Затим се отетурао до прозора да би угледао свог првог официра, очигледно повређеног, како чудно плива. Шта је још могао да предузме. питао се.
   Сетио се радија веома високе френквеције који се у његовој кабини пунио и вратио се натраг у дим. Све површине исијавале су врелину. Широм је отворио врата. Ватрена лопта излетела је из прегрејане собе и треснула га о зид, запаливши му и прслук и кошуљу. Повлачећи се, осетио је мирис изгорелог меса. То су делови његове коже приањали уза зид.

Остала му је још само једна могућност: неколико ручних радија постављених код једног отвора за спасавање с командног моста. Капетан је својевремено рекао посади да их употребе само у случају да се деси нешто незамисливо. Сад се налазио усред тог незамисливог.
   Прстима је ишао по ужареној прегради и напипао неоштећене радио-уређаје. Нагао се преко прозора да би имао ваздуха да говори и укључио микрофон. Станица обалске страже на острву Сент Пол примила је позив с „Галаксије” у 16.40. Пола сата касније према броду у пожару летео је хеликоптер, а у 17.30 узлетео је и извиђачки авион. И три рибарска брода чула су позив за помоћ и упутила се према њима.
   Као код многих бродова-замрзивача који лове рибу у тим водама богу иза леђа, и „Галаксијин” командни мост био је високо на крми изнад радионице, кабина за посаду и машинског одељења у доњем нивоу. Кад је ватра избила, чланови посаде на крми појурили су на више спратове и нашли се одсечени од палубе и људи на прамцу.
   Ватра је освајала све више простора и мало је недостајало да се гумени сплав за спасавање, бачен с прамца у море, истопи ако дотакне корито брода. То се није догодило, али је на том сплаву било места само за петнаест људи. Појасеви и одела за спасавање остали су једина нада и помоћ осталима.
   „Треба нам више одела за спасавање”, викнуо је капетан људима који су још били на палуби испод њега. Уже за које су била везана одела, која су им добацили, почело је да гори док се капетан извијао да га дохвати. Оно је у следећем тренутку пукло, капетан се занео на ивици крова командног моста 7,5 метара изнад палубе. Машио се ограде и ужарени метал опржио му је већ опечене прсте. Јаукнуо је и пао на палубу. Јасно је чуо како му се грудни кош ломи.

Заповедник палубе Њухол и Ен Векбек, заробљени у крми, шћућурили су се крај ограде. Њухола и морнара извукли су из мора десетак минута пошто их је ватрена лопта ту одбацила. Ен је јакну за спасавање дала морнару да се угреје и остала је само у фланелским панталонама и горњем делу тренерке.
   Посматрали су како се сплав за спасавање удаљава од корита брода док ватра прави рупе у палуби испод њих. Имали су непријатан избор: у ватру или лед. Сматрајући себе добрим пливачем, Ен је рекла:
  „Идемо, Рајане. Скачемо на три!”
   Скочила је у море на два. Њухол, питајући се шта ће бити с његовом вереницом и малом кћерком код куће у Тексасу, скочио је за њом.
   Пошто је треснуо на палубу, капетан Шумејкер се, посрћући, докопао прамца. Гледајући у море, он и још два члана посаде, одсечена на прамцу, беспомоћно су посматрали како Ен и Рајан безуспешно покушавају да се домогну сплава за спасавање. Таласи су их одбацивали све даље и даље.
   „Остајемо на броду док можемо”, рекао је капетан, „држите на оку пливаче, не дозволите да их изгубимо!”

Али, спуштао се мрак. Њих тројица су стајали на прамцу кад су се кроз таму пробиле светлости рефлектора. Три рибарска брода која су чула позив за помоћ стигла су до „Галаксије” упркос невремену. Док су се приближавали, Шумејкер им је, машући рукама, давао знак да прво спасавају људе из мора, мада је он сам готово већ био у пламену. Али, ни њега ни двојицу морнара с њим нису спасли бродови већ хеликоптер.
   Кад је ватра претила да их прогута, поскакали су, један по један, у воду јер хеликоптер из три покушаја није успео да се приближи ужареном броду, а да сам не изгори. Из летелице се у море спустио спасилац и везивао их, а из хеликоптера су их извлачили. Последњи је спасен капетан Шумејкер, који је имао јаке опекотине и три поломљена ребра.
   Рајан и Ен су плутали леденим морем више од два сата. Посада једног од спасилачких бродова случајно их је приметила и извукла. Ен само што се није смрзла и питање је да ли би дуже издржала у леденом мору.
   Радити у водама око Аљаске веома је опасан посао. Први официр, кувар и још два морнара никад нису нађени. Заувек је нестала и сама „Галаксија” – оно што није изгорело, потонуло је.
   Рајан и Ен су брзо отпуштени из болнице. Он се вратио у Тексас, а она је остала да ради на Аљасци. Капетан Шумејкеру зарасле су и опекотине и ребра, па је недуго после ове несреће већ био спреман за нову пловну сезону у северним морима.