За читање и уживање - Станислав Винавер

ПИСМО Г. ТРАЈКА ЋИРИЋА

Кад је Трајко Ћирић умро, цео Београд му је одао достојну пошту. И стари људи памте мало тако импозантних пратњи као шта је његова била. Ношено је двадесет венаца, певала су сва певачка друштва, трговачко удружење чији је био добротвор и многа друга престоничка удружења присуствовала су корпоративно тој тужној свечаности. Чинодејствовао је из почасти митрополит. На гробу се преко девет говорника опраштало занавек са драгим покојником, а сви су говорили тако лепо и тако дирљиво да су многима натерали сузе у очи.
   И најзад положише смртне остатке Трајкове уз гласно јецање свију које је врли покојник за живота обасуо доброчинствима – а огроман је њихов број! – у мрачну раку, у хладни гроб. Оде Трајко у бољи живот и остави неутешну удовицу, мајку седморо деце, да стрпљиво сноси тешко бреме живота, које јој је наметнула неумитна судбина, и да се тако нада састанку са њиме у оном другом свету, где живот вечито траје и где никад не престаје срећа.
   Тестаменат би у присуству сведока отворен 25. фебруара 1905. По њему, радњу наслеђују синови, с тим да се не деле и да фирма остане иста.
   Сва готовина у износу од милион динара припада удовици, односно синовима (Трајко, срећан као ретко који човек, имао је само мушку децу) ако се она преуда; 500 динара трговачкој омладини; 100 динара оставио је покојник Душану Силном: „да шири идеју Српства и витештва”, 3000 динара завештао је добротвор Академији наука да оснује Фонд Трајка Ћирића, који ће имати за задатак да, после извесног броја година, када се капитал удвостручи (а покојник је израчунао кад ће то наступити), помаже издавање књига патриотске садржине и по могућству књиге морално-поучне; 150 динара завештао је племенити дародавац фонду сиромашних ученика, а 75 динара Максиму, своме дугогодишњем слузи.

Сви су хвалили Трајкову супружанску нежност, јер је он претворио све своје непокретности (сем радње) у готов новац, да би удовици уштедео бриге и труда. (Иако је Трајко, такорећи, до последњег часа боравио у радњи као да му није ништа, он је предвиђао од дужег времена своју смрт.) Неки су тврдили и да је на овим операцијама много зарадио, јер је Трајко оном својом природном интелигенцијом, коју су после толико хвалили код њега, умео предвидети нагло падање цене кућа, које је заиста наступило, расло и пунило запрепашћењем све сопственике, велике и мале, а очајањем и бригом све честите грађане и све искрене родољубе.
   Уосталом, нити има потребе ни смисла причати о Трајку. Све то може се дознати из листова из тог времена, који су сви донели дивне некрологе, а може се и чути од многих виђенијих наших трговаца, пријатеља Трајкових, који су још и сад пуни прича и причица о њему. Моје је перо слабо, моја личност незнатна и, не само што угледу Трајковог имена не би мој какав састав допринео макар трунку од трунке, него би још сви рекли да ја, кријући се иза тако цењеног, познатог и слављеног човека, желим да протурим нешто своје, а покојним ми је само изговор, вешто измишљен. Далеко су од тога моје мисли! Мој ум и срце моје буне се на саму помисао таког чега! Нека ме Бог сачува за увек од тих и таквих сумњи које би само моји непријатељи могли пронети за мене, а у које моји пријатељи никад не би требали да поверују и неће поверовати! И ја ценим и поштујем Трајка.

Чуо сам да ће ту скоро један од наших вреднијих издавача издати опширну биографију Трајкову, као човека на кога треба да се угледа наш и млађи и старији свет. Књига ће бити основана на аутентичним подацима, имаће многобројне прилоге: каква је била кореспонденција Трајкова, неколико аутографа, слика Трајкова, шта је Трајко мислио о модерној литератури... Књига ће, уверен сам, привући читалачку публику (цена само 1 динар!)
   Ето, стога, мислио сам да ће читаоце те књиге, који ће се научити да цене и да воле Трајка, интересовати и овај мој приложак Његове кореспонденције, који је случајно дошао у моје руке, а који лепо и са многих страна осветљује племенити карактер Његов.

 Поштовани Господине,

   Што се мене тиче, и ја и жена, и моје седморо деце, сви осећамо према нама дубоко поштовање и благодарност и, кад год вас споменемо, мислимо увек на вас као на правог добротвора. Јер моја деца знају шта сте ви учинили њиховом оцу, а они су васпитани у страху Божјем, знају шта приличи лепо васпитаној деци, па воле свога оца и заједно с њиме осећају захвалност.
   Јер ми, родитељи, баш чинимо својој деци, ако нико не чини. И кад помислите само, родиш га, негујеш, храниш, трошиш на њега новац, а он ти после оде у свет, троши, живи за себе, опет троши и никакве вајде не видиш после од њега. Изгубило се оно поштовање старијих што га је некад било, покварио се некако свет, све је подивљало, изопачило се, сваки вуче себи, на своју страну... Ех, господине. Кад сам ја био млад... Друкчије је било кад сам ја био млад.
   Мој покојни отац, Бог да му душу прости... Али ја не жалим дати за децу. Нека им је алал! Та ако нећу њима, коме ћу. Ја сам их родио.
   Сви вас поштују у мојој породици, мој најмлађи, који сад лежи од шарлаха (ах, добри мој господине, ви не знате какве су то бриге, та деца), кад год се моли Богу, увек додаје и ваше име, желећи у својим топлим, детињским молитвама да вас Свемогући дуго поживи, на корист наше напаћене и ојађене земље.
   А можда му је жена то рекла, она вас је некад, каже, добро познавала и покаткад, кад тако говоримо:
   – Ћирићу (она ме, знате, увек зове презименом; никако не могу од тог да је одучим), Ћирићу – каже она – како то да си ти тако богат, а, кажеш, има и вреднијих и бољих од тебе, па сиротују и не могу ни крај с крајем да саставе?
   – Е, жено – кажем јој ја – тако је ваљда била воља Божја, нека слављено буде име његово во вјеки вјеков. А што теби да да, а бољем да не да... Е, жено, недокучни су путеви Господњи, једном да другом узме, па је тако и мени дао.
   – А ја то не могу да појмим – каже опет она – што је то све тако, што је такве неправде у свету!
   – Ћути, море, жено, не греши душе – кажем опет ја – како смеш тако да говориш, кад је Бог све тако мудро и паметно удесио.
   И причам јој ја како се Он и за сваку травку брине, тако је добар, а то ли неће за човека, кога је по своме лицу и подобију створио. Али таква вам је већ она.
   Ето, она ми је онда (ако се ви тога још сећате) и казала да вас најпокорније замолим, ако би хтели да ступите код мене као чиновник, када сте били у оној невољи.
   – Прођи се тога, жено – кажем јој ја – где ћу ја и којим образом да зовем једног таквог господина и, штоно реч, свога добротвора, да ступи код мене у радњу.
   – Зови ти само њега – каже она.
   Залуд ја њу уверавам да сте се ви посвађали нешто и да ви увек можете сто других бољих места наћи, неће она.
   – Моли – каже – моли.
   И ви нисте хтели да дођете, како бисте ви и дошли, и ја вас молим само, немојте ми узети за зло, али сам, верујте, како наша лепа народна реч каже, од чиста срца понудио, ја нисам ништа, не дај Боже, рђаво помислио. Ни обичном свом ближњем, како наш Спаситељ каже, не смемо ружно помислити, а како ћу вама, који сте ми неки добротвор, према коме сам ја као неки дужник.
   Мој син Јовица (Ви не знате како је то паметно дете, то је онај што иде у гимназију) увек каже да родитељ само роди, тек учитељ васпита и створи човека, а ви сте мени, поготову, учитељ били.
   Немојте ми узети за зло, испуните ми једну малу молбу, а ја ћу се тога до гроба захвалан сећати.
    Драги Коста, не могу више некако да те зовем „господине”, иако ми жена каже увек да си ти господин да ти треба да си господин, као што и јесте, а ја сам само прост трговац, занатлија, који ради да ојача и уздигне нашу слабу и нејаку индустрију и који се труди свим силама и колико год може, да корисно послужи свом роду и својој домовини, испуни ми једну малу молбу.
   Ја и моја жена прослављаћемо, у кругу сродника и пријатеља, 23. овог месеца 25 година срећног брачног живота. Да, има већ 25 година како смо допловили у пристаниште брака и ти би и мене и моју супругу много обрадовао кад би и ти код нас на тај за нас тако свечан и важан дан дошао, та ми смо стари другови и пријатељи, још из гимназије.
   Моја жена делећи моје мишлење, мисли да нашој чистој (Бог је сведок!) и непомућеној супружанској срећи ништа не би недостојало када би и ти тога дана дошао, да се састанемо сви, као и некад, сећаш ли се, када си ме, пре 26 година, 7. априла 1870. (ја сам тај датум записао у нотес који увек носим уза се) први пут упознао са њом.
    Довиђења,
   Твој Трајко Ћирић, шеф гвожђарске радње „Код Вертхајмовог кључа”,
   Господину Кости Петровићу, публицисти