С окрајка историје

ПЕШАЧКА УТАКМИЦА УЗ ПОМОЋ КОРБАЧА

Како је Живко Настић, сељак из Жаркова, одлучио да на необичан начин заради два велика вола...

Крајем 19. и почетком 20. века није се, као данас, превише благонаклоно гледало на спорт. Што би се озбиљан човек, господин и домаћин ваљао по ливади, јурио за лоптом у гаћама или, не дај Боже, трчао, а да га неко не јури? Од овога се изузима гимнастика и сличне вежбе, које су одавно прихваћене као нешто добро за здравље. Спортисте су загледали, обавезно су их пратили подсмешљиви коментари, па када би неко протрчао поред кафанске баште, то се крстило и левом и десном руком. Једноставно, сматрали су их докоњацима и чудацима.
   Чак су и лекари указивали на штетност претераних физичких напора, а без икаквог смисленог циља. Тако су првобитни спортски ентузијасти потрошили тоне и тоне штампарске боје не би ли објаснили зашто је спорт важан и здрав. Небројено пута тупили су се језици уз исту причу. Стидљиво су се приређивале утакмице у разним спортовима, а публике је било све више. Тако и оних који су практиковали нешто што није била пука гимнастика и вежбање.

Кад је сунце грануло...

   У тој Краљевини Србији и у таквој атмосфери у Београду 23. фебруара 1910. године основан је „Српски олимпијски клуб”, и то на састанку одржаном у кафани хотела „Москва”. Неколико спратова изнад била је редакција листа „Ново време”, чији је власник Влајко Савић био одушевљени пропагатор спорта. Ту су се стално врзмали углавном млади официри школовани у Француској, који нису престајали да прате спортске вести из Европе. Тако су у неким новинама прочитали да су у Француској с великим успехом одржане „велике утакмице у трчању”, то јест, маратони. Није им дуго требало да замисао пресаде и на ове просторе.
   Главну подршку пружио им је Влајко Савић. Приложио је хиљаду динара, намењених победнику велике пешачке утакмице. Убрзо је нађена и стаза. Маратонци су имали да претрче од Обреновца до Београда. Заправо, до Кошутњака. Истина, дужина није баш сасвим одговарала оној класичног маратона, јер је износила око 34 километра.
   Како је у својој књизи „Сећања и успомене” сведочио један од пионира фудбала и истакнути спортски радник Јован Д. Ружић (1898–1973), занимање за трку било је огромно. О пешачкој утакмици говорило се на све стране, све праћено живом расправом о користи или штети од трчања на тако дугачке стазе. Упућен је позив свим општинама у Србији да пошаљу по једног такмичара, а одзив приређивачи нису могли да замисле ни у најлуђим сновима. Пријавило се преко 200 такмичара. Било их је разних, од официра, грађана, сељака, ђака, па чак и један свештеник из околине Власотинца и неколико четника. Међу њима и чувени Воја Танкосић. Сви одушевљени спортисти, а и она награда, огромна за то време, није била занемарљив подстицај.
   Падале су опкладе ко ће уопште да издржи целу трку, па и да ли ће победник чим прође кроз циљ да падне мртав, као онај грчки гласник Филипидес.
   У општем одушевљењу дошао је и тај 2. мај. Грануло је после неколико тмурних дана, што је умногоме допринело да светина притисне Кошутњак.
   Такмичари су се лађом превезли до Обреновца, па у неколико редова постројили на старту. Било их је у атлетским костимима, свиленим џокејским блузама и панталонама, па и грађанском оделу и сељачкој ношњи.
   Када је судија огласио почетак, сви су ударили у трк. Неки у пун спринт, као да им је последње у животу и као да је у питању трка на 100 метара. Једна бесомучна трка на прашњавом и излоканом друму. Само што, природно, није потрајала.
   Када се облак прашине слегао, видело се да су многи посустали. Лежали су по јендецима украј пута, корачали, понеко се стрмекнуо насред стазе. Сунце припекло, па неки нису могли да одоле да у проласку поред Саве мало ускоче у реку и освеже се. Успут су постављене лекарске станице, које су тркачима давале освежење, па и неку „етарску” кафу. Тркач Александар Поповић две деценије касније сећао се да је од те кафе осетио како му се нешто разлива у грудима. Заждио је и прошао први кроз циљ. Из Обреновца је кренуо 2 сата и 46 минута раније. Тако је овај млади трговачки помоћник у Цвијановићевој књижари овенчан ловоровим венцем. Нашла се и она хиљадарка.
   Народ је био одушевљен и славио је победника пешачке утакмице, али лекари нису. Тако је у „Народном здрављу”, стручном часопису, изашао текст у коме је писац оплео по самој замисли маратона. Док је онај грчки гласник морао да однесе вест у Атину, данас је то потпуно бесмислено:
   „Колико смо поборници телесне вежбе, толико смо одсудно противници када се оне изроде у циркуске игре и по здравље опасне опкладе.”

300 динара наде

    Свеједно, нова мода узела је маха међу омладином. Чекала се следећа година и нова трка. Тренирало се на све стране. Тако је чуду невиђеном сведочио и Живко Настић, сељак из Жаркова. Једном приликом упутио се у Београд. Како је сведочио две и по деценије касније, чим је сишао на друм, на своје највеће запрепашћење видео је неколико голишавих младића како трче насипом. Погледао је да их ко не гања. Нигде никога. Неки ђаво му није дао мира, па се стуштио за њима. Тек се зачудио када су му објаснили да тренирају за велику трку од Обреновца до Београда. А још када је Живко чуо да може да трчи свако ко хоће и може. Па још да први добија 300 динара награде. За тај новац домаћин је могао да купи велике волове, па да накриви капу. Довољно је само да се пријави у хотелу „Москва”. И да победи у трци, јакако.
   Оде лепо Живко до „Москве”. Тамо је затекао свог давнашњег познаника, капетана Свету Ђукића, једног од оснивача „Српског олимпијског клуба”. Овај му је објаснио каква је трка у питању и, још важније, посаветовао га како да тренира. Уписао га у такмичаре и доделио број. А Живко је само наставио оно што је радио до тада. Човек је једноставно волео да трчи, па уз тешке сељачке послове кондиције није мањкало. Само је мало појачао темпо.
   Тако је сваки слободан тренутак користио да трчи по ливадама и барама у Макишу. Прескакао је пластове сена, па опет ударао у трк. И тако све до 2. октобра 1911. године.
   Међу такмичарима на старту трке нашао и се Живко. Одмах је изазвао пажњу осталих, који су се потрудили да набаве какве-такве атлетске костиме. Ни публика није остала равнодушна. И како би, када је Живко, обучен у дугачке сељачке гаће и кошуљу, очекивао да судија огласи почетак трке. На ногама опанци.
   Када је коначно стартовао, трчао је у групи. Онда му је то досадило. И ударио још брже па испредњачио. Други тркачи нису успевали да га прате. Буквално су гутали прашину Обреновачког друма. Није ту било никаквог одржавања темпа. А за сваки случај, у руци је носио и бич. Ако би случајно осетио да посустаје, неколико удараца по сопственим леђима давало му је нову снагу. Срећом по Живка, за тим „допингом” није било нарочите, готово никакве, потребе. Одбијао је и оне лекарске помоћи поред пута, укључујући и етарску кафу.
   И даље је био на челу трке када је испред себе видео Кошутњак. Људи уз друм било је све више. А навијали су из петних жила, поготово када су видели Жарковца. Убрзо је и Живко зачуо неке друге звуке, осим урлања публике. Била је то музика. Војни оркестар ударао је и дувао из све снаге, поздрављајући такмичара. А Живко није могао да издржи да не поцупкује.
   Тако је стигао и до циљне равнине, без конкуренције у близини. Кроз циљ је прошао све поскакујући у ритму музике. Оне сељачке гаће биле су потпуно слепљене око ногу, мокре од зноја. Корбач у руци, и Београд је добио новог победника и јунака. По једним изворима, од Обреновца је стигао за 2 сата и 29 минута, по другима за 2 и 17.
   Како год, знатно боље време од Поповићевог, постигнутог годину дана раније. Могуће је да је чак у питању био и својеврсни светски рекорд, само што се нико није замарао тиме да упоређује. А и стаза је била краћа. Додуше, знатно захтевнија од класичне маратонске. Поготово када би се испречиле воловске запреге на траси, а у то доба године било их је онолико. Тешко да су олимпијски маратонци морали да прескачу баре и обраћају пажњу да у некој рупи не изврну чланак. Или да каријеру окончају изломљени у неком јендеку поред пута.
   Занимљиво је да је Живко Настић, за разлику од других такмичара, који су углавном падали полумртви, на циљ стигао потпуно свеж, ако се изузме мокра одећа. Чудио се и лекар који га је прегледао после трке. Како је то сведочио сам Живко:
   – Каки је овај, мож' јопет да се врне у Обреновац!

А сад без опанака

   Већ на пролеће следеће године Краљевина Србија добила је позив за учешће на Олимпијским играма у Стокхолму. „Српски олимпијски клуб” прихватио је позив и узео да бира најбоље од најбољих. А како да их бира, осим да приреди још једну пешачку утакмицу?
   Све је сада било знатно озбиљније. Пробрано је само 17 учесника. За разлику од прве две трке, на којима су учесници трчали у ономе у чему су се осећали најпријатније, овде су добили мајице, гаће и одговарајућу обућу. Стаза је била ближа правом маратону, од Кошутњака, преко Чукарице до Умке, па назад. Ту се већ накупило 42 километра. Трку су на колима и коњима пратили одређени надзорници, правилности ради. Да неком такмичару не падне на памет да се служи недозвољеним средствима, успут узјаше коња и мало скрати стазу. Била су ту и једна болничка кола, за сваки случај.
   Нова правила односила су се и на публику. Док је на претходним стајао ко је где хтео и стигао уза стазу, сада су посматрачи могли да гледају само с брдашцета у Кошутњаку. Готово све трупе београдског гарнизона изведене су у Кошутњак, да одржавају ред. Музика је грувала без престанка. Такмичари су кренули с циља у 17 часова. Стаза је била тешка, пошто је неколико дана раније падала киша. И иначе пун рупа и камења, пут је сада био тежак и за кола, некмоли за тркаче.
   Направљен је и подијум, на коме је спикер Милош Радојловић кроз трубу преносио како тече маратонска трка. Како, када су тркачи били километрима удаљени? Тако што је војска уочила да је то била одлична прилика да испроба своју обавештајну службу, па су целом стазом развучени пољски телефони и постављени гласници. Тако су вести о току трке стизали од Умке до Кошутњака за свега неколико минута. Тако је 2 сата и 52 минута после старта Радојловић заурлао:
   – Ево иде победник!
   Настао је прави урнебес од аплауза и поклича. Предњачили су војници, пошто је победник био редов на одслужењу војног рока у 18. пешадијском пуку, њихов друг, Драгутин Томашевић, из села Бистрице код Петровца на Млави. Ово је било велико изненађење за све осим војника, пошто је главни миљеник публике био Живко Настић, Жарковац. Он је кроз циљ прошао други.
   Иако је обећано да прва двојица иду у Стокхолм, Живко се вратио у Жарково. Говорило се о закулисним играма, о томе како власти нису желеле да их представља сељак који трчи у гаћама и опанцима. Било како било, на најтежој трци на Олимпијским играма учествовао је само Драгутин Томашевић. Али то је већ нека друга прича. Живку су се његови Жарковци одужили неколико деценија касније, па су улицу у којој је живео назвали по њему.